B92 Blog

By Julia Vorobiova

Ne znam da li sam ocekivala da ce biti bolje ili gore. Valjda, nije moglo biti drugacije kad za izbornu kampaniju je bio iskoriscen i administrativni i sportski i popularni resurs - svi su navijali za Ujedinjenu Rusiju, ili Partiju Putina.

Takodje, bila je 'dobro' sprovedena reforma izbornog zakona koju je odobrio Parlament (gde su vecina clani putinske partije): ukinuta je bila opcija da glasujes prtiv svih partija, ukinut je ranije neophodan ukupan broj glasaca da izadju na izbori i povecena je granica za ulaz u Parlament sa 5 na 7 odsto za partiju. I jos nesto: glasovi za partije koje nisu prosle granicu 7% ce biti proporcionalno podeljeni medju partijama-pobednicama...

Prva stvar. Pre par dana pričam jednom prijatelju kako me u mega marketima sve više spopadaju raznim akcijama „ako kupiš ovaj prašak dobićeš 658 brijača“ ali kažem mu i da im te akcije slabo prolaze kod mene. Prijatelj mi, uz osmeh „kako ne razumeš?“ između redova, govori da kada njemu priđe promoterka on ide za njom i radi sve što mu ona naredi. Njen je rob. Ona je mlada, lepa, zgodna i zanosna u svakom smislu, dovoljno je da mu se obrati i on će učiniti sve kako ona kaže. Nema nikakvih problema.

Drage moje i dragi moji, danas je taj dan. Danas je Vlasti rođendan.

Tek sam se probudila, pljušti kuša, bauljam, ne vidim ništa, tražim Vlastu...

...ne, ne, čekaj, prvo rođendanska muzika...

Vlastua, gde si hani?

I! Evo je Vlasta, priprema žurku, pravi najbolju moguću klopu i najbolje moguće kompilacije, već tri dana ne spava, kosa joj se malo poremetila, ali lice i dalje sije i osmeh i dalje seva:

Happy birthday dear!!! R.E.S.P.E.C.T.

Pa kaže Vlasta:

Damn! K vragu! Nisam mislila da si činim ovo jer je uzelo maha, ali ne mogu da odolim, nepopravljivo sam neozbiljna i volim žurke. Rođendane naročito, svoj najviše. Svi te zovu, čestitaju, žele najbolje, u centru si pažnje, torta, salate razne, party, pokloni. Pošto već jedno deceniju unazad, a možda i više, pravim velike žurke - znate one kao pre, sa puno sveta, a bez nameštaja, da ne mogu da sede već moraju svi da đuskaju - onda već početkom novembra počne da zvrcka telefon: «Vlasto, hoćeš praviti onaj vikend pre ili posle 26? Šta da obučem? Šta ćeš ti obući? Ko će sve doći? Jel treba nešto da ti pomognem? Jel imaš ajlajner? Da donesem onu moju salatu?...». Donesi. Svega mi lepog donesite.

Igranka u Kosovskoj Mitrovici u ovom trenutku :)

Nikada nisam bila na Kosovu. Nisam imala mnogo prilike da u medijima čujem ljude sa Kosova koji govore o tome šta misle, rade, žele, osećaju... a da nije naglašeno da su Srbi. Večeras sam recimo imala priliku da na RTS 2 čujem mnoge ljude sa Kosova, da čujem kako žive, kako se muče, šta žele, ali je debelo podvučeno šta su svi ovi ljudi po nacionalnosti. Šta mislite šta su? Zapamtila sam posebno jednog učitelja koji dolazi u jedno zabačeno i izolovano selo da podučava decu, kako kaže, o tome šta je srpstvo. Da nisam radila posao koji sam radila i sa ljudima sa kojima sam radila, verovatno uopšte nikada u životu ne bih imala priliku da čujem šta Albanci misle, rade, žele, osećaju... Postoje kontakti, postoje arhive, postoje prijateljstva. Postoje razni ljudi. A neki su svih ovih godina osluškivali šta građani Kosova imaju da kažu bez obzira šta su po nacionalnosti.

Pretpostavljam da ste svi videli snimke i čuli za izveštaj Međunarodne organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju. Ne bih ovom prilikom da tvrdim da je ovako ili onako jer ne znam pouzdano.

Ono što znam je da je reakcija ljudi iz vlasti, hmmm, diskutabilna:

Sedim ja tako u banci, čekam i nešto mislim, sada kad bi me bacili u Tokio ili u Peru ili u Ganu, lakše bih se sporazumela. Sto posto. Japanci bi se trudili da objasne i rukama i nogama šta već imaju da objasne, bankari u Srbiji se sve trude osim da ih ja razumem. Na granici sam da uvalim sebe u neku opasnu teoriju zavere kao odgovor na pitanje: Zbog čega oni neće da ih ja razumem kako bih eventualno koristila njihove usluge? Na ovo pitanje jedini odgovor i može da bude - zavera.

Moram da se hvalim iako znam da bi bilo bolje da neko drugi prozbori koju o ovoj nagradi, ali ja čekala, čekala i ništa.

Prilažem nekoliko komentara na vesti o nagradi:

Đule je dobio MTV nagradu. Bez obzira na sve nekako mi je drago.

Savet za kulturu grada Novog Sada predložio je promenu imena gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj" u "Srpska pravoslavna velika gimnazija", pročitala sam na blogu Nebojše Milenkovića u komentaru bivše učenice ove gimnazije Gordane Čomić. I ja sam bivša učenica ove gimnazije, ali to sada nije uopšte bitno.

Osim toga, prenose mediji, predloženo je da se umesto fontane u školskom dvorištu postavi spomen-česma na kojoj bi bila dva mozaika "Hristos kao pastir" i "Sveti Sava blagosilja Srpčad".

Jelena Krajšić je bila najskromnija žena koju sam ikada upoznala. Jedna od onih žena koja uvek nosi sve crno: maramu, suknju, podsuknju, kecelju, blejzer, džemper, čarape... Preko svega toga kožuh, a na nogama muške, crne, gumene cipele, sa flekama od kreča i blatom iz bašte. Jedna od onih žena čije su obaveze celog života bile da kopa i da kuva, a jedino zadovoljstvo da se moli.

Jelena je uvek ćutala. I radila. Hranila stoku, kopala, sejala, brala, kuvala, spremala, odgajala... I ćutala.

Nikada nije pila kafu sa drugaricama. Nikada nije nigde išla. Nikada nije psovala. Ni vikala. Nikoga nije uznemiravala. Ništa nije pitala ni tražila.

Kada se sa 18 godina udala postala je majka suprugovoj mlađoj braći i sestrama koji su je, što je bila jedna od njenih retkih velikih i pravih radosti u životu, uvek obožavali i poštovali.