B92 Blog

U Moskvi je napisan sporazum u šest tačaka, Sarkozi ga nosi u Tbilisi. Predlažem da bude svečano potpisan u Kumanovu. Šesta tačka ovog sporazuma je posebno zanimljiva, govori se o budućem statusu Abhazije i Južne Osetije. Zvuči poznato? Mada mislim da Rusi nisu glupi da otcepljuju te dve paradržave i od Gruzije naprave definisanu zemlju. Njima Gruzija treba baš ovakva kakva je sad.

Apdejt: Sarkozi sleteo u Tbilisi i kaže da se budući status ne spominje u šestoj tački, javio malopre AFP.

Ovaj rat (prvi koji Rusija vodi još od Avganistana) nagoveštaj je novog međunarodnog poretka. Nakon gotovo dve decenije bliži se kraj unipolarnom svetskom poretku sa Amerikom kao hegemonom. Ali američki neokonzervativci i naši radikali greše kada pominju novi hladni rat. Svet u XXI veku neće biti bipolaran nego multipolaran, ko ne veruje neka pogleda još jednom prenos otvaranja Olimpijade u Pekingu (a bogami pročita i Maljkovićev post na tu temu).

Novim svetskim poretkom ćemo se baviti u septembru, kada na ovom blogu kreće nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću". Sad je prilika da se za trenutak pozabavimo Gruzijom.

Dok Buš i Putin sede na stadionu u Pekingu i posmatraju defilovanje sportista, rat počinje u Južnoj Osetiji, jednoj od dve gruzijske teritorije koje ne priznaju vladu u Tbilisiju (druga je Abhazija, bila je i treća, Adžarija, ali je ona vraćena pod gruzijsku kontrolu 2004). Postavlja se pitanje zašto baš sad, nakon petnaestak godina primirja?

23:19 BEOGRAD, 21. jula (Tanjug) - Uhapšen Radovan Karadžić, saopštio večeras Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije.

Poginuo je Radojko Luković. Sa njim su u saobraćajnoj nesreći živote izgubili i Mile Veljković, Močetov brat i Aleksandar Mitrović. Radojka je, zajedno sa Močetom Veljkovićem i Nebojšom Sokolovićem, maja 2000. pretukla banda Zorana Roleksa, pajtaša Marka Miloševića. Danima nismo znali jesu li živi ili nisu. Nismo znali koliko su teško povređeni. To je bio najužasniji period, taj maj mesec 2000. Poslednjih dana mnogo sam mislio o maju 2000, skajpovao sam Tozu posle ko zna koliko godina i sad pročitam vest na B92. Strašno. Radojko, neću te zaboraviti, ni ono što si preživeo, ni što si uradio da padne diktator. A naročito neću zaboraviti kakav si bio čovek i zbog toga sam tužan što te nema.

Šta da kažem, ne znam da li sam pobedio ili sam izgubio. Kada sam napisao onaj post u januaru nisam ni slutio da će do ovoga doći. Pre toga nisam se na ovom blogu bavio srpskom politikom, ali sam nakon tog posta, malo po malo, počeo da otkrivam svoje pravo lice, na užas posetilaca ovog bloga.

Kako može neko ko je učestvovao u izbornoj krađi danas da bude predsednik skupštine? Kako može neko ko je učestvovao u protestima protiv te krađe '96. danas da pravi video igre i da se ne potresa zbog izbora nekog ko je učestvovao u krađi za predsednika parlamenta? Odgovore na ova i još mnoga druga pitanja možete naći u ovom, četvrtom i pretposlednjem nastavku serijala "Moj sukob s pameću". Zašto pretposlednjem? Zato što sledeće nedelje dolazi Jul, pa ću pre toga uspeti da napišem samo još jedan, peti i poslednji nastavak serijala.

Ne znam za vas, ali ja sam čovek vizionar, ja volim da planiram sve po nekoliko godina unapred. Svi već znate iz prethodnog posta šta se sve planiralo još dok je Milošević bio na vlasti i kako se sve to izjalovilo i ko je za sve to kriv. Ali ne treba posustajati, već na vreme planirati ko će preuzeti vlast za četiri godine kada budu sledeći izbori.

Kao što svi već očekuju, uskoro će biti formirana vlada pomirenja na levici. Mnogo je pisano o sukobu na levici, a nedovoljno o pomirenju na levici. Zato par redaka o tome, a potom i o alternativi, odnosno o desnici.

Sve smo lepo isplanirali, četiri godine samo vas gledamo, a onda postajemo stranka, uzimamo 5% glasova i ulazimo u parlament na talasu narodnog nezadovoljstva vladavinom DOS-a, neispunjenim obećanjima, nedovoljnim raskidom s bivšim režimom itd. Takav je bio plan, osmišljen još u leto 2000, dok je Milošević bio na vlasti. Međutim, ti izbori su došli krajem 2003, godinu dana ranije nego što je planirano. Odmah po raspisivanju izbora pogledali smo istraživanja javnog mnjenja, imali smo oko 5%, jes' da nije sve po planu, ali rešili smo da ipak registrujemo stranku.

Demokratska stranka je katastrofalno loše stajala po tim istraživanjima, imali su manje od G17+, jedan broj razočaranih glasača DS je potencijalno naginjao Otporu i mi smo tu videli šansu. Registovali smo stranku, krenuli u kampanju, a onda je ničim izazvan, Boris Tadić postao nosilac liste DS-a, (a sva su istraživanja rađena za Živkovića kao nosioca liste) zaustavio pad popularnosti DS-a, a istovremeno zaustavio vrtoglavi rast Otpora na nekih 1.6%. Drugim rečima, Boris Tadić nam je oteo birače koji možda nisu bili naši, ali su nama pripadali, mi smo ih prvi videli (znate već taj argument još iz OŠ).

Pre nego što pročitate ovaj moj post, prvi u serijalu "Moj sukob s pameću", poslušate ovu melodiju i za trenutak se prepustite sećanjima i svim onim lepim stvarima. Novi zakon o nostalgiji je još u pripremi, pa ćemo večeras po starom zakonu uživati.

Dakle, da počnem:

Dok čekamo da se formira nova vladajuća većina na raznim nivoima u sastavu Čanak - Tadić - Dinkić - Drašković - Dačić - Jovanović - Krkobabić - Palma, možda je trenutak da se osvrnemo na prethodni period i ulogu koju je u tom periodu imao Vojislav Koštunica, odlazeći premijer.

Koštunica je nacionalista, ali i demokrata. Za razliku od radikala koji su samo nacionalisti, Koštunica drži do demokratskih načela, on je uostalom bio kandidat koga smo suprotstavili diktatoru Miloševiću u septembru 2000 i čija je pobeda bila neophodna da bi došlo do promena petog oktobra.