B92 Blog

Ma kakav SPS, pa to je bila tema pre mesec dana, na Ivici je da odluči - Mordor ili Gondor, to smo znali još onomad, pustimo čoveka da odluči, ali samo da se podsetimo: on nije bio na Trgu Slobode, pa nemoj da bude kuknjave ako odluči da ostane tamo gde je bio i do sada: na Ušću. A kad smo već kod Ušča, za Beograd se kaže da je na Ušću dveju reka. Dakle može da se desi da Ušće, a ne Trg Slobode, bude centar Beograda. E to stvara određene ekološke probleme.

Šta je poenta ekologije? Većina prlja, a manjina čisti. Većina koja prlja obično naglašava da je "u većini". Međutim, nikada se nije desilo da manjini koja čisti prebacuju da je u manjini. Nikad se nije desilo da kažu "Otkuda vam pravo da čistite? Pa vi ste manjina!" Dakle, oni koji čiste, uvek su u manjini i to je dobro, treba tako i da ostane, niko ne bi trebalo da ima problem s tim.

Ne pišem više o politici, od sada samo o ekologiji. Dva su razloga za to. Prvi i najvažniji je taj što je većina ljudi na prethodnom postu glasala tako (51% glasalo za ekologiju, 49% za politiku). Drugi razlog je Čeda Jovanović. Da, Čeda je uradio pravu stvar, a ja podržavam one koji urade pravu stvar. Tako sam podržao i Borisa Tadića u prvom krugu predsedničkih izbora i tako danas podržavam Čedomira Jovanovića.

Čeda je večeras izjavio da će, ako treba, podržati vladu u kojoj sedi SPS. Ovom izjavom, on je konačno odbacio NVOvštinu, nove vrednosti, moralisanje i prenemaganje, prihvatio realpolitik i postao jedan od nas. Čeda came out of the closet i zaslužuje da mu uputim punu podršku u tome. Zato:

Čedo oženi me!

APDEJT: Glasanje je završeno, rezultat je 54:52 u korist ekologije, u poslednjih nekoliko sati došlo je do preokreta. Hvala svima koji su doneli odluku umesto mene. Ako nešto krene naopako, vas ću da krivim.

Dakle, napisah pre par dana da ću da batalim političarenje i da pokrenem ponovo onaj moj serijal "Suočavanje s budućnošću" kad ne lezi vraže, primih nekoliko PM-ova da odvalim još koji glupi post, pre nego što pređem na te pametne. E sad sam u dilemi, da li da pišem o ekologiji ili o politici?

Mislim da je najbolje da vam odmah kažem koji je moj tajni plan, jer naravno svako ima neki tajni plan pa imam i ja.

Ovoga puta moj tradicionalni "Šta bih ja uradio" tekst na ovom blogu će osim Borisa Tadića obuhvatiti i ostale političare i to redom po broju izborne liste. Dakle...

ŠTA BIH JA URADIO...

... da sam Boris Tadić

Samo opušteno... pet principa, pa ko hoće dobro došao (za DSS mali uslov: blagi "sanintarni otklon" hehe), ko neće ajd' zdravo. Ako neće niko, idemo ponovo na izbore da počistimo male stranke koje se suviše kurobecaju za svoju veličinu.

... da sam Čeda Jovanović

Pogledajte najbolji predizborni spot iz ove kampanje. Uradio ga je ko drugi nego Hattori Hanzo.

Ostalo je još sedam dana do dana odluke!

Ovaj put o onoj odluci koju pomenuh u prošlom postu

Što kaže naš narod "dok nekom ne smrkne, drugom ne svane", ako SRS i DSS ne budu imali dovoljno glasova da formiraju vladu, imaće neko drugi. Recimo može da se desi da ZEvS ima 126 poslanika, recimo građani potpuno otkinu na Esespe i svih 66% proevropskih glasača glasa za ZEvS. Ili može da se desi da Ledepe dobije 9% (evo, promenio sam), pa da ZEvS nema doboljno da vladu formira sam ili sa manjinama, pa se formira vlada ZEvS-manjine-Ledepe. I to je OK. Ali razmotrimo sledeći scenario - DSS i SRS nemaju 126 poslanika, a s druge strane proevropske snage (ZEvS i Ledepe) takođe nemaju 126 poslanika. Dakle scenario u kome su socijalisti jezičak na vagi.

Kako je Vojislav Koštunica zeznuo Srbiju, pa svoju stranku, pa sebe

Vojislav Koštunica je 2000 došao na vlast, a da ni sam nije znao kako. Kombinacija demokrate i nacionaliste je bila trik koji je radio protiv Miloševića, to je bio Koštunicin unique selling point na izborima koji su se održavali svega godinu i po dana nakon NATO agresije. Mada je bilo ljudi koji su smatrali da će Miloševića pobediti i Nikola Šećeroski, ako iza njega stanu sve stranke, rasprostranjeno mišljenje tog leta 2000. bilo je da je Koštunica dobar kandidat, jer će Milošević teško od njega da napravi izdajnika. Bilo kako bilo, behu izbori, Koštunica pobedi, Milošević pokrade glasove, narod obori Miloševića i kao nusprodukt petog oktobra Koštunica postade predsednik SRJ.

Evo kako je teklo prestrojavanje birača od 2003, do danas. Prvo da pogledamo period kohabitacije:

2003: DS - 12%, DSS - 18%

2007: DS - 22%, DSS - 16%

Dakle kohabitacija je oduzela Koštunici dva procenta, a dodala Tadiću čitavih deset. No da pogledamo fazu dva - period koalicije:

2007: G17+DS - 29%, DSS - 16%

2008: G17+DS - 37%, DSS - 10% (prema Medijum Galupu)

Dakle za DSS pad od 6%, a za G17+DS porast od novih osam procenata. Drugim rečima, stvari su više nego očigledne - kohabitacija je dala rezultate (+12% relativno). Dala je i koalicija (+14% relativno). Da li je vreme da se pređe u fazu konfrontacije?

Pomoćnik ministra za Kosovo i Metohiju (ili bolje rečeno pomoćnik ministra bez portfelja) Ljubomir Kljakić se danaske malko iščuđavao. Evo šta je rekao, daklen citiram:

"Za mene je neočekivan nizak procenat (19,01%) ispitanika koji su smatrali da Kosovo treba da se brani svim sredstvima uključući i vojno."

Kljakić se također zabrinuo jer je procenat onih koji su za to da Srbija ostane potpuno mirna (15.86%) ili da ne treba da preuzme ništa osim oštrog protesta i bez prekidanja odnosa sa zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova (32,73%) "dosta visok".

Šta se to desilo? Ministarstvo je naručilo istraživanje "Kosovo i strateške spoljno političke integracije", istraživanje je sprovedeno od 1. do 16. februara 2008. godine, rezultati su obrađeni i ministarstvo je palo u nesves'.

Since Kosovo declared independence Belgrade has become a warzone. Radicals are burning and looting, and ordinary people are confused - five days ago they were concerned with Kosovo, today they are concerned with the possibility that drunken hooligans may smash their heads with rocks. Kosovo is far away, radicals are just around the corner, breaking windows and setting buildings on fire.

The Belgrade riots are a symptom of a failed political movement. Nationalism has nothing to offer, no strategy, no plan, no political vision. Unlike Gazimestan in 1989, where Milosevic faced a crowd much bigger, crowd consisted of people that were calm and determined, Kostunica today faced people without a clue. Unlike Milosevic who promised war and revenge, Kostunica has nothing to promise, nothing to offer. He can only complain.