Ili zašto ne treba ispuniti PUPS-ov uslov da se svim penzionerima koji imaju penziju manju od 15.000 dinara isplati 13. penzija u iznosu od 20.000 dinara.

Zato što socijalna zaštita treba da počiva na uređenom sistemu. Ne na diletantskim predizbornim obećanjima.

Evo već treći dan za redom stavljaju ruž na svinju, a svinja tvrdoglava pa je još uvek svinja. Prvo ministarka na RTS-u, pa glavni sudija na RTS-u, pa predsednik na RTS-u doduše stidljivo, pa evo večeras i glavni političar koji je očigledno žario i palio pri izboru sudija u Utisku nedelje. Imam samo jednu reč: strašno.

Mislio sam da sam bušizam ostavio u Americi i da u međuvremenu i tamo izumire. To potpuno odsustvo logike, razumevanja problema, savesnog postupanja, razumevanja potrebe za transparentnošću, suštine demokratije, checks and balances. Cilj je izgleda da prođe svinja. Sa malo ruža. Sve, sve, samo da ne bude transparentno. K'o zmija noge.

Ovaj izbor sudija je nešto najgore što se desilo u Srbiji otkako sam se vratio. Ne za sudije, već za nas građane, poreske obveznike. Evo i zašto. Treći put.

JAT je zreo za stečaj. Već godinama. Kada kompanija ima veće kratkoročne obaveze od imovine, ne treba vam veliko znanje da to zaključite. Pa zašto ne ode u stečaj?

Odgovor na ovo pitanje nije tako lako dati. Zablude oko JAT-a oslikavaju sve naše zablude u vezi države i upravljanja preduzećima, nesposobnih partijskih kadrova koji privređuju, privatizacije, ali i odnos države prema sopstvenim zakonima. U ovom slučaju, Zakonu o stečaju.

Nije valjalo prvi put. Ne valja ni sada. Pad cena nakretnina ne treba sprečavati. On je u interesu građana.

Uzimati od poreskih obveznika koji zarađuju minimalac i poklanjati ljudima koji zarađuju do 150.000 dinara mesečno je nemoralno. Nisu vaše pare.

Drugovi i drugarice, nakon više od 40 godina čekanja, ponovo dobijamo zakon kojim se konfiskuje i nacionalizuje privatna imovina pod imenom, bolje reći parolom, na kome bi nam pozavideo i sam Orvel:

Zakon o preuzimanju imovine i obaveza određenih banaka radi očuvanja stabilnosti finansijskog sistema Republike Srbije.

Objavljen je javni konkurs za direktora EPS-a. Rok za prijave ističe u sredu 03. jula. Do petka su se javila samo dva kandidata. Ministarka je najavila da će sve biografije biti javne i da će javnost znati ko se sve javio, kakvo je njihovo iskustvo i šta su ti ljudi predlagali da mogu da urade u tom preduzeću. Zašto se javilo toliko malo ljudi?

Ode guverner. Iz ličnih razloga. Ko je lud da bude deo ovakve ekipe i nosi odgovornost svih perpetuum mobile projekata u poslednjih godinu dana iz kuhinje najstručnijeg od stručnih, koji su kuliminirali najnovijim subvencionisanjem potrošačkih i gotovinskih kredita. Potpuno su izgubili kompas.

Još da ode i ministarka finansija, pa da procvetamo. I ugasimo svetlo.

Izgleda da je navažniji projekat naše vlade da sipa novac u džepove banaka. Od subvencionisanih stambenih kredita, do subvencionisanih kredita za likvidnost (koji pomažu prezaduženim firmama raznih vrlih bizmismena

Sredinom maja meseca sam bio na izvođenju Verdijeve Aide u Viminacijumu. Projekat su finansirali poreski obveznici. Koliko nas je to koštalo? Šta je naša kultura dobila tim izvođenjem? Šta smo drugo mogli da dobijemo za te pare?

Naša privreda je hronično nelikvidna. Još od 1994.godine. Ovo je bilo najvažnije pitanje i najveći problem i  2001. godine, pre privatizacije, i na žalost, ovo je najveći problem i dan danas. Hroničan nedostatak obrtnog kapitala je kamen oko vrata privrede koji čini poslovanje gotovo nemogućim. Umesto da se bavimo ovim problemom, mi smo se bavili i dalje se bavimo svim drugim problemima. Verovanto ne samo zato što je ovaj problem težak, već i zato što se u nelikvidnoj privredi najlakše lovi u mutnom. A za to smo stručnjaci.

Ko je najveći izvor i generator nelikvidnosti? Država, javna preduzeća, ali i privatni monopolisti.

Grupa od desetak zena iz Kuršumlije, koju je okupila sedamdesetogodišnja Dragica Milanović, već su postale konkurencija najboljim molerima u gradu.

Ovo su preduzetnici (eng. entrepreneurs). Po meni, to je suština priče. To što su žene, pa još u zrelim godinama, čini priču još lepšom. Ali joj ne menja suštinu. Za Srbiju je suština da iko razmišlja kao one, da uvide da postoji tržište za njihov proizvod, i to u naizgled zatvorenom tržištu na kome naizgled nema mesta za njih, a onda i počnu da rade na svom planu. I da rade i razmišljaju na duži rok.