Glavni problem srpske privrede je nelikvidnost. To je bio glavni problem 5.oktobra 2000.godine. Isti problem imamo i danas, 13 godina kasnije.

Najvažniji zadatak ministra finansija je da čuva naše pare i da ih ne da ministrima bez kompasa, diletantima i galamdžijama. I da traži podnošenje računa. Najvažnija rečenica ministra finansija treba da bude: NE DAM PARE.

Konačno se i to desilo. Umesto na 3 mesta sa gomilom formulara, procedura prijave i odjave radnika je drastično pojednostavljena. Značajno je smanjena i tražena papirologija. U ime privrednika, iskreno se zahvaljujem na ovoj promeni. Više od svih subvencija, ovo će uticati na poboljšanje poslovne klime u Srbiji. Čitava stvar je nezasluženo poprilično neopaženo prošla pa bih da istaknem ovu veoma pozitivnu vest.

Preti nam bankrot. Stojimo ispred finansijskog ambisa. Za taj ambis je pre svega kriv MMF, zatim guverner NBS, a, sada je jasno, i Fiskalni savet. Sreća naša tu je pobednik nedavnih izbora u Srbiji da nas spase od ovih propagatora propalog modela liberalnog kapitalizma, novog kolonijalizma, i uništavanja našeg nejakog naroda, njegove dece, omladine, radnih ljudi i građana, poštene inteligencije, a bogami i penzionera.

Uvek se iznova začudim nad snagom uverenja velikog broja naših građana da postoji besplatan ručak. I da uvek ima neko ko će baš njima da plati taj besplatan ručak. Pa kad im stigne račun, ili im neko ukazuje na to da račun stiže, onda se silno razljute. I uvek traže nekog drugog koji bi po njihovoj kosmičkoj (ili samoupravnoj) pravdi, trebalo da taj ručak plati. Samo ne oni.

Tako je izgleda i sa porezom na imovinu. Nikako da konačno prihvatimo da, ono što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. 

Tresla se, i još se trese, gora. I prirodno je, jer rađa se ... miš. Ni R od reforme. Samo kopaju još dublju rupu. Ima jedna anglosaksonska poslovica koja kaže: "When you find yourself in a hole, stop digging.". Odnosno, kad se nađete u rupi, da ne kažem rupčagi, prvo što treba da uradite je da prestanete sa kopanjem. Izlaz je gore. Izlaz nikada nije dole, još dublje u rupi.

Sindikati najavljuju masovne proteste na uilcama sve do obaranja vlade ako se u nov zakon o penzijama ne ugradi odredba da penzije ne mogu "pasti" ispod 60% prosečne zarade. Suština predloga zakona je da se upravo to desi.  Cilj zakona je da učešće penzija u GDP-u padne sa 15% na 10%. Da prosečna penzija bude ispod 50% prosečne zarade. I manje.

Ukoliko ne znate sa kim pregovarate, ne znate šta hoćete i niste racionalni, ukoliko nemate nešto što druga strana želi, i ukoliko niste spremni da napustite pregovarački sto, onda i ne pregovarate. Onda se samo koprcate. Da li imamo nešto što druga strana želi? Naravno.

Pronađe Đura odličan biznis. Peri treba dugoročan kredit za kuću, na 30 godina, i plaća dobru kamatu. I plasira tako Đura svoj zdrav kapital Peri, dobije odličnu kamatu, bolju nego da je stavio novac u banku ili kupio državne obveznice. Pera je uredan platiša. Ima dobar posao i dobra primanja. A i ako zapadne u probleme sa plaćanjem kredita, tu je kuća, a na nju smo stavili hipoteku, tako da je verovatnoća gubitka mala. Jako mala. Skoro da je nema, skoro isti rizik kao da je pozajmio državi. Računa Đura, mogu ja da podnesem tako mali rizik.

Večeras, u emisiji OKO, pojavila su se predstavnici dva stožera vlade, koji su kao poslednji diletanti govorili o poreskom sistemu. Toliko šupljiranja je teško sresti na jednom mestu u tako kratkom vremenskom periodu o tako važnoj temi. Njihova nestručnost i nerazumevanje, i njih i svih njihovih kolega,  su nas koštali preko 250.000 radnih mesta od 2008.godine do danas