Verujem da je većina građana Srbije, bez obzira na političke razlike, javno ili u sebi podržala  predsednika Tadića kada je govorio o “nepristojno bogatima», o redovnom plaćanju poreza, borbi protiv kriminala, ali i  s pravom očekuju da državni organi i mediji pokrenu široku i ozbiljnu kampanju da se obelodani ko je «nepristojani» i da im se na pristojan pravni način stane na put.

U pravu su i oni koji kažu da nisu čuli ništa što nisu znali, a da bi voleli da su čuli da je država, političke stranke, nevladin sektor i sve relevantne društvene snage pokrenule ozbiljnu akciju na širokoj osnovi da konačno rasčisti ko šta i koliko ima i odakle mu, da utvrdi ko ne plaća porez, a taj neka prvo plati pa onda u zatvoru objašnja zašto nije plaćao i platio. A onda neka država od tih para pravi mostove , a ne da to urade tajkuni i da im to služi kao patriotsko pokriće za sve što su radili i rade..

I taman kad nakon nekoliko akcija pomislismo da je operativna akcija pod nazivom “Očistimo Srbiju od kriminala i korupcije”u punom zamahu u štampi nas opet lože na nove afere, iako od 2000. godine stalno  živimo u aferama.

Sada se pojaviše novinarske provokacije koje ne čačkaju saamo one koji su na «nepristojan» način obezbedili sebi natprosečno pristojano bogastvo, već se bogami postavlja i pitanje šta nam je država radila 10 godina.

Dakle, Dakle novine kažu «Država proćerdala 72 mlrd. dolara», a da li su odgovori u ovim “Država zagubila 5 mlrd. € donacija”,“Pet miliona za 44 plate”,«Najviše utaja poreza ide kroz fantomske firme» i sličnim slujavevima treba svakako da utvrde nadležni organi i bilo bi nepristojno da to prećute, a da “Spoljni dug 23,3 mlrd. evra”i da građani pojedu celu platu, koji je imaju, posledice i toga ne treba utvrđivati.

Znači, od toga našeg neprijateljskog Zapada, EU, SAD i članica NATO nije nam se gadilo da  nam od 2001. do danas uđe oko 7,2 milijardi eura.

„Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac šta prodaje. Agencija za privatizaciju – posrednik u kupoprodaji – ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“. Prevedeno na prost jezik , čovek kaže da se u Srbiji ne zna ko pije ,a ko plaća. Šta li tek izveštava diplomatskim kanalima, kad ovakvu poruku strani ambasador pošalje javno? Ako ambasador bilo koje države iz Beograda pošalje poruku privrednicima svoje zemlje da budu oprezni,nema toga našeg diplomate pa bio to i sam Dinkić, kome će oni više verovati nego svom ambasadoru.

Prag je mnogo lep grad .

Šteta ne poneti lepe uspomene.

Još jedan ružan primer u srpsko-hrvatskim odnosno hrvatsko-srpskim odnosima

Ovoga puta ostalo je samo na nivou verbalnog, što ne znači da će i neki drugi put na nekom drugom mestu. Teško je biti siguran sve dok  u udžbenicima istorije u Hrvatskoj i Srbiji, a češće kroz tisak i promidžbu i štampu i propagandu ima mesta za one koji Srbe prikazuju samo kao

četnike,.

odnosno  Hrvate kao ustaše .

 Sve dok se ovakve slike pojavljuju kao ilustracije celokupnih naroda, incidenata će biti. Uostalom, sa masovnijom upotrebom ovakvih slika svojevremeno je sve i počelo.

Samo okoreli hrvatski šovinista sve Srbe naziva četnicima, a srpski šovinisti sve Hrvate ustašama.

Skoro dve decenije nakon početka ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, podaci Komisije za nestala lica Vlade Srbije pokazuju da se oko 16.000 osoba vode kao nestale.

Predsednik Vladine komisije za nestala lica Veljko Odalović ukazuje na to da se na Kosovu i Metohiji 1.886 osoba vodi kao nestalo, od kojih je 537 Srba i ostalih nealbanaca.

Povodom Međunarodnog dana nestalih, Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je popis ubijenih, stradalih i nestalih Srba, Roma, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih nealbanaca na Kosovu u periodu od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. Tom prilikom prisutnima je prikazan i TV spot "Da ljudi pamte ljude", koji će biti emitovan u medijima u Srbiji i na Kosovu kao poziv porodicama ubijenih, stradalih i nestalih da se jave FHP-u i provere podatke o njihovim najbližim i o drugim žrtvama o kojima imaju saznanja.

U saopštenju FHP se navodi :

“Tokom oružanog sukoba na Kosovu u periodu od 1. januara 1998. do 14. juna 1999. godine i nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo do decembra 2000. godine, na Kosovu je ubijeno, stradalo i nestalo 13.421 osoba. O sudbini 1.886 osobe se ni danas ne zna ništa a njihove porodice još uvek tragaju za njihovim telima. Među njima je preko 500 Srba, Roma, Bošnjaka i drugih nealbanaca.
Od ukupnog broja žrtava (13.421), 10.533 su Albanci, 2.238 su Srbi,

U Skupštini se nije desilo ništa što već nije viđeno i što neće biti ponovo viđeno. Menjaju se povodi i akteri ali se ružne slike ponavljaju.

Predsednik Tadić s pravom apeluje na političare da ne vređaju jedni druge, da se upristoje, da se uljude, da prestanu da se vređaju i psuju. Tadić je ocenio da je rasprava u skupštini bila "grozna" i istakao da političari imaju posebnu odgovornost da se ponašaju na pristojan način.

Ovo bi mogao biti opšti apel svim građanima Srbije, a i političari su građani koji misle da su političari.

Da je kao što nije,

Potpredsednik najveće svetske sile stoji ispred  postrojene  garde Vojske Srbije, klanja se našoj zastavi i u stavu mirno sluša himnu Srbije. To je prvi rezultat Bajdenove posete Srbiji, koji ni najokoreliji kritičari  i «branioci nacionalnog ponosa i interesa» ne mogu da negiraju.

Čudan smo mi narod. Ako niko ne dolazi onda se pitamo zašto ne dolazi, i kao znamo zašto neće, ako dolazi onda zašto dolazi i opet kao znamo unapred zašto dolazi.

O ukupnim  rezultatima je rano govoriti, pogotovo ne o dometima, a o tome i ne bih ovom prilikom jer  imamo dovoljno analitičara opšte i posebne namene koji su znali i pre nego što je došao zašto dolazi, koji znaju sve unapred unazad i unazad unapred.

Bajden je jasno izneo pozicije SAD u odnosu na Srbiju - da ne traže od Srbije da prizna Kosovo i izražavaju spremnost da sa takvom Srbijom unaprede saradnju. To što očekuje da će Srbija sarađivati sa EU je razumljivo i nije u suprotnosti sa interesima Srbije i Srba na Kosovu.

U međunarodnim odnosima ključni su interesi ,a ne emocije, mada su i emocije činjenica.. Za emocijama posežu oni koji nisu sposobni da profilišu i obezbede da njegovi interesi budu uvažavani, ili oni čiji  interesi  nemaju veze sa stvarnošću.

Ključni je interes Srbije da svoje interese ostvaruje uz pomoć SAD, EU, Rusije i ostalih, a ne da sa bilo kojom od njih , pa ni sa susedima bude u svađi. Upravo je poseta američkog  potpredsednika prilika za unapređenje odnosa sa  SAD.

Postoji jedno iskustvo iz  međunarodnih odnosa , a to je da onaj ko tvrdi da se sa nekim apsolutno slaže u svemu i da ga u svemu podržava, zapravo mu ne pridaje značaj ili mu je svejedno za njegove probleme. Pa ni Rusija ne kaže da se apsolutno u svemu slažemo.

Nisu  problem razlike već stepen spremnosti da se rešavaju, pa čak i kad trenutno postoji i pitanje oko kojeg se ne može složiti.

U konkretnom slučaju, ako SAD kažu da uvažavaju stav  Srbije da neće priznati Kosovo, valjda je to uvažavanje stava Srbije.

Konačno, svako ko misli da se pitanje Kosova može bilo kako rešiti bez saradnjesa SAD, EU pa i Rusijom, je u sferi  iluzija i političke neodgovornosti.

Čudan smo mi svet. Svako misli da se najviše razume u ono što drugi rade, a za politiku i državne poslove svi smo samozvani eksperti i analitičari.Tako se ovih dana mnogo  raspreda o našoj spoljnoj politici , uz pežorativnu interpretaciju poojmova kao što su strateško partnerstvo, stubovi spoljne politike i prioriteti. U spoljnoj politici se radi isključivo o iznalaženju najboljih načina da se ostvare i zaštite nacionalni interesi i to predsednik Tadić upravoi radi, te su kritike na njegov račun neutemeljene, mada ima prostora da se potenciraju odnosi sa susedima. Naravno, lepo je imati dobre odnose sa svima , ali je mnogo loše ne imati sa susedima.

Ne ulazeći u medijske promocije pa i glorifikaciju postignutog, način prezentacije prioriteta, stubova i strateškog partnersva i mešanja pojmova za domaće potrebe, nesporno je da  je cilj spoljne politike svake zemlje da ima dobre odnose sa što više država,po mogućnosti da ima sa svima, što bi Kinezi rekli, normalne odnose.Nesporno je da to Srbija radi, mada su ponekad motivi nespretno formulisani jer nije to samo zbog Kosova, već interesa cele države i naroda.

Posle priličnog lutanja, Srbija se prošle godine konačno nametnula kao ozbiljan partner međunarodnoj zajednici  postavljajući problem Kosova pred Međunarodni sud pravde.

Srbija dosledno i principijelno zastupa stav u svim međunarodnim kontaktima i forumima da ne priznaje niti će priznati nezavisnost  Kosova.

I ne treba Srbija da prizna nezavisno Kosovo, niti se to od nje traži,ali mora sama sebi da prizna da popstoje mnogi problemi koje treba  i koji se mogu rešavati nevezano za to.

Sve je to u redu ali Srbi na Kosovu i građani Kosova moraju da žive i rade,da regulišu osnovne životne probleme koji ne mogu da stoje i čekaju odluke međunarodnog suda pravde.

E u tom pogledu izgleda i vlada najveća konfuzija. Dovoljno je pomenuti samo stavove oko učešća na lokalnim izborima, oko izlaska pa ponovnog ulaska Srba u KPS, oko plaćanja i neplaćanja pa onda plaćanja i dobijanje struje.

Sve u svemu, utisak je da se glavna briga oko Kosova svodi na to koliko će se moći eksploatisati na unutrašnjem političkom planu.

Dakle, sve ovo liči na poznatu taktika kreni-stani ,na konfuziju u kojoj  se sve manje zna šta je patriotsko a šta ne,ko su patriote a ko izdajnici ili da se može biti malo jedno i malo drugo u isto vreme. Evo prosto. Prošle godine su rekli izađite iz KPS,

Više puta sam se uverio da je najpametnije kad citiram samog sebe pa ću i ovde to učiniti u skraćernoj verziji.

Dakle, još u aprilu sam  napisao post o tome zašto nemamo efikasnu državu i postavio pitanje, koji su to razlozi i uzroci, jer posledice vidimo na svakom koraku.

Da li imamo državu koja je sposobna da ne dozvoli bilo kom drugom obliku organizovanog delovanja da bude jači od nje?. Da li je sposobna i efikasna i zašto nije.?

Takođe sam  postavio pitanje preti li državi opasnost od samodestrukcije zbog preterane (namerne ili nenamerne, svejedno) tolerancije onih koji joj rade o glavi i koje sama država kvalifikuje kao zločinačka udruživanja ili samoreklamirajuće grupe sklone nasilju. Da li se Srbija već približava kategoriji  tzv.slabih država?

Da li je trebalo da se desi najava te parade da bi se pokazalo da je država slaba, a u isto vreme nas ministri ubeđuju da niko nije jači od države

Mislim da država nije kapitulirala, a da li će to zavisi od nje,

Ето постадосмо богатији за још једну поделу Срба.

Државни секретар у истом министарству Оливер Ивановић оцењује да је изласком Срба на локалне изборе значајно пољуљан ауторитет српске владе у покрајини те да ће политика на Косову морати да се мења. „Чињеница да су у две општине у централном делу Косова Срби послушали нечије друге поруке направљена је пукотина између српског народа и власти у Београду, а то значи да ми нисмо за њих довољан ауторитет”,

Министар Богдановић каже да је:

«Наша политика према Косову је толико јасна и ту нема дилеме. Не знам шта бисмо могли да мењамо? Да прекинемо финансирање оних Срба који су изашли на изборе? ”

Ето завршише се и ти нелегални и нелегитимни избори на Косову. Они Срби који нису изашли су означени као прави Срби, а они који су изашли као издајници рода свога и “Тачијеви Срби”.

Све је конфузно, а само једно сигурно- да се не пропусти ни једна прилика да неко