Neposredni povod za ovaj post je nekoliko tekstova o položaju mladih, a mogli su biti tekstovi o položaju radnika, nezaposlenih, zaposlenih kod privatnika, penzionera, malinara,  stočara, putara,  penzionera ……. i bilo kojih drugih, jer je svima, osim uskog sloja onih koji su se “snašli” u tranziciji, svakim danom u svakom pogledu sve teže. Drugi povod je tekst anonimnog građanina pokornog koji cirkuliše mejlovima po internet, a koji će mnogi novopečeni i novoizobrazovani dobrostojeći oceniti kao “žal nekog komunjare za vremenom socijalizma kada su svi živeli od privilegija”.Iako se ne radi o tekstu vrhunskog analitičara, nazovi političara, stranačkih perjanica i poltrona, čini se da odražava razmišljanje normalnog običnog čoveka, naroda kome se desilo to što mu se desilo.

Pa evo šta građanin piše:

“Vaspitan sam po opštim moralnim principima:
 Kada sam bio mali, majke, roditelji, profesori, dedovi, stričevi, komšije
 su bile osobe vredne poštovanja i ugleda.Koliko su nam bili bliži ili stariji toliko su nam više osećaja davali.
 Bilo je nezamislivo nevaspitano odgovoriti starijima, učiteljima ili vlastima.Imao sam poštovanje.
 Imali smo poverenje u starije,jer su bili roditelji, majke ili rodbina sve dece u ulazu, ulici …..

Odnosi između Srbije i Hrvatske su izuzetno značajni i ključni ne samo za budućnost dveju država i naroda nego i za region. Jasno je da neće mnogo koristiti budućnosti ako su previše ili pretežno okrenuti samo prošlosti, a sa prošlosti se bavi samo onaj ko nema viziju budućnosti.

S obzirom sa su i Srbija i Hrvatska deklarativno i stvarno okrenute ka EU kao budućnosti, bilo bi u obostranom interesu i interesu te budućnosti da se međusobni odnosi na civilizovan način izvuku iz prošlosti.

Predsednik Tadić je upravo dao novi pozitivan  impuls u pravcu poboljšanja srpsko-hrvatskih odnosa kada je rekao da ne treba žuriti s podnošenjem kontratužbe i da će Srbija "još malo sačekati" pre nego što tužbu protiv Hrvatske uputi Međunarodnom sudu pravde, izrazivši istovremeno nadu da možemo da poboljšamo odnose sa Hrvatskom.. "Imamo još vremena da razmislimo o potencijalnoj kontratužbi Hrvatske ali generalni princip koji imam jeste da bi bilo dobro da ni Hrvatska nije pokrenula tužbu protiv Srbije i da Srbija ne mora da odgovara kontatužbom, već da se pitanja građanskih prava i prava hrvatskih i srpskim građana rešavaju u procesima koji nemaju duboke implikacije za naše međudržavne i mežu nacionalne odnose", rekao je Tadić.

Možda bi primerniji naslov bio “Pomoz‘ Bog Srpska pravoslavna reformisana vojsko”

Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane u celini mogu se zaista pohvaliti da su u odnosu na sve druge segmente društva i ministarstva izvršili najcelovitije reforme. Vojska je reorganizovana po najsavremenijim standardima, osavremenjen proces obuke i odlučivanja, naši oficiri čak prednjače nad oficirima mnogih susednih i NATO zemalja po obrazovanju, a u misijama i uopšte u međunarodnim kontaktima pokazuju visok stepen profesionalnosti. Međutim, u svemu tome što je dobro reformisano , čini mi se da je nešto i deformisano time što je vojska , umesto nekadašnjeg zarobljenika ideologije, sada zarobljenik crkve i religije.Ono što joj je nekada bio CK SKJ sada je Sinod SPC, a umesto komesara sada su sveštenici. Vojska Srbije vraćena je u XIX , a po mnogim stvarima pokušavaju da je vrate i u srednji vek. Kad su Zorana Đinđića pitali zašto pomaže izgradnju Hrama Svetog Save, rekao je “Zato što je veri je mesto u crkvi". Za razliku od njega, njegovi naslednici u DS su veru smestili u državne ustanove i, naročito, u vojsku.

 Pogledati OVDE :

Ovih dana čujemo patriotske stranke i pojedince dokazane patriote po zanimanju kako su za sve krivi “žuti” i Tadić i samo da oni odu sa vlasti vratićemo i Kosovo u Srbiju. Za ovakve trvdnje treba biti ne samo dovoljno politički ostrašćen već i toliko nepristojan pa, ne trepnuvši, iznositi ono što nije tačno. Niti su Tadić i DS  izgubili Kosovo, niti ga oni ni ma ko drugi mogu vratiti na stanje koje bi odgovaralo paroli “Kosovo je srce Srbije”.Tim "žutim" se može svašta drugo pigovoriti ali to da je Tadić prodao Kosovo je baš suviše prizemno.

Upravo je predsednik Tadić je nedavno kratko i jasno izneo stav o Kosovu, ne ostavljajući iluziju o suverenitetu na Kosovu, a ne odričući se legitimnih prava i interesa Srbije i Srba na Kosovu, bez dileme u stilu “ili-ili”, a  potvrđujući princip ” i- i” , što je smisao svake racionalne politike u bilo kojoj oblasti.

Samo onaj ko neće ili ne ume da čita, i oni nedobronamerni, mogu se hvatati za začkoljice i tražiti zamerke, a sviđalo se to nekim stranim i domaćim čimbenicima, on je rekao istinu, dakle:

Danas je Beograd dostojno obeležio 66.godišnjicu slobođenja. Neka je večna slava i hvala palim za slobodu.

Tim povodom sa zadovoljstvom preporučujem tekst koji je napisao uvaženi

gost autor Gorran2 :

20. oktobar - jedan od datuma oko kojih je bilo mnogo sporenja poslednjih 20 godina. Oslobođenje ili nova okupacija, tragedija ili blistava pobeda, početak napretka ili početak propasti?

Groblje oslobodilaca Beograda

U  borbama za oslobođenje Beograda poginula su 2.953 borca NOVJ i oko 940 Crvenoarmejaca.

Ako se po jutru dan poznaje, ova vlada pokazuje odlučnost u pokušaju da se nešto reši i zato zaslužuje podršku sve dok tako radi.Srbija se nalazi u svim vrstama krize, sa mnogo problema i dilema, jer dovoljno je videti gde smo došli, bolje reći gde su nas doveli, pa da splasne svaki optimizam., jer Srbija je zaista dovedena u stanje zemlje čuda i apsurda.

Nepoznati autor je ovako opisao Srbiju i stanje u njoj, kao svojevrsno ukazivanje na apsurde, zablude i prepreke bržeg izvlačenja iz krize, dakle:„ Ima na Balkanu jedna zemlja, to je prаvа zemljа čudа neviđenih ,koja se graniči sama sa sobom.

Bez izvinjenja i poverenja nema ni trajnog pomirenja.

Gospodo, kardinali, vladike, hodže i popovi, uradite i vi kao što uradi Grigorije, uradite gde god hoćete, mesta na žalost ima mnogo, a vreme je da budete ljudi iako ste verski glavari. Političari su se već izvinili, neki još nisu pa ih naterajte. Osim Grigorija, vi to još niste uradili. Učinite to jer imate šansu da trajni mir, verska tolerancija i suživot na ovim prostorima  bude i vaša velika zasluga ili još jedna velika krivica.

Kardinale otidi u Jasenovac i Jadovno,Medački Džep, Gospić u Glinsku crkvu i kaži konačno nešto ljudski, Ceriću otidi u Bratunac, Kravice,Skelane, na Ozren i kaži ono ljudsko, vladike odiđite u Srebrenicu, Kozarac i druga mesta pa izgovorite ono ljudsko. Skupite se svi zajedno obiđite stratišta, pomolite se senima i pokajte se zbog onih koje ster blagosiljali da to urade, a pokajte se i što ste ih blagosiljali.

Ugledajte se na vladiku Grigorija, kažite barem onoliko koliko je on rekao.

“Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas.” Dušan Radović.

 „Blejanje“ i „smaranje“ je  kod omladine  redovan posao, a u poslednje vreme primećuje se i ozbiljan pad motivacije za učenje. Društvena i socijalna kriza najjasnije se manifestuje upravo na mladima.Ovo je konstatacija istraživanja o kojem piše Blic.

Na osnovu preseka nekoliko istraživanja o navikama i interesovanjima mladih osoba, koja su u poslednje tri godine sprovedena u Srbiju i istraživanja Insituta za psihologiju Filozofskog fakulteta urađen je profil sredsnjoškolke u Srbiji.

Kako prenosi “Blic», profil  izgleda približno ovako:

 “Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, zapalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni “fejsbuk”. Ivana ne ide ui pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk  i obožava da predveče «izbleji» sa društvom...»

Ona je dokaz da je najveći promašaj našeg društva to što ni devet godina posle demokratskih promena nismo uspeli da prevaziđemo posledice dvodecenijskog nemara i zapuštenosti  i da izgradimo ni jednu kompletno «zdravu» generaciju.

Dok se naša država i mi odrasli bavili i još bavimo  spasavanjem nacije i država, počev  od SFRJ pa sve do sadašnje odbrane Kosova, te globalnim problemima, svetskom krizom, reformama, privatizacijama i tranzicijom, izgleda da smo zapostavili  i zapustili omladinu, iako se svi se zaklinjemo da su nam deca i omladina na prvom mestu- naša budućnost.

Niko nam izgleda još nije uspeo objasniti da je umesto traženja i izmišljanja razlika pored očitih istosti i sličnosti, mnogo korisnije i pametnije da se pod motom “rad je stvorio čoveka” i “čuvajmo drveće- na njima su živeli naši preci” posvetimo radu, ekonomiji i ekologiji.

Koliko god bile velike suprotnosti među ljudima, one su u stvari ipak nešto sporedno. Ono što nas deli je bezgranično sitno u poređenju s onim što nas zbližava. Mnogi su od naroda sa mnogo više razlika i antagonizama stvorili moderne nacije tako što su negovali i podsticali sličnosti a tolerisali razlike. U istoriji svih naroda pojavljivali su se oni koji su upravo na tim malim razlikama raspirivali veliku mržnju i pravili veliki  biznis za uski krug svojih i sebe lično. Za razliku od njih, na prostoru Balkana, a posebno Jugoslavije, kao da su narodi ukleti, izgubili moć  rasuđivanja pa i danas u 21.veku,  umesto da grade mir sa susedima od kojih se skoro ne razlikuju angažuju  naučne, političke i naročito verske potencijale da dokažu što više razlika. Izmišljaju se jezici, govori, običaji, istorije, i ide u banalizaciju da se pokušava kroz genetska istraživanja naći srodnost i zajedničko poreklo čak sa azijskim i afričkim plemenima samo da sa susedima nemaju nikakve veze. Upravo jedno istraživanje genskog porekla i podudarnosti najviše će šokirati one koji su se busali da su “veliki i čisti Hrvati”, “veliki i čisti Srbi”, te da nemaju ništa zajedničko sa primitivnim Srbima odnosno primitivnim Hrvatima. Kako prenosi hrvatski “News” istraživanje koje je započeto 2003., obuhvatilo je 7230 ispitanika širom Hrvatske i cele regije, došlo je do “šokantnog otkrića” jer menja dosadašnje pretpostavke o poreklu hrvatskog naroda ali bogami i Srba i svih ostalih.

Ni posle kratke ali efektne kampanje o obeležavanju 65.godina od oslobođenja Beograda nije ništa jasnije da li smo kao država načistije da li je to bilo oslobođenje ili okupacija.

Da li sve to organizovano u čast dolaska predsednika Medvedeva ili olobođenja Beograda.

Čak ni svečana akademija u Sava centru nije dala nedvosmislen odgovor, osim što je program tako koncipiran da se svaki odgovor izbegne.

Mašta može svašta pa i da  zameni partizanime sa Soluncima, Staljina sa carom Nikolajem, 1941. sa 1914., a 1944. sa 1918., ulazak partizana u Beograd sa dolaskom Crvene armije u Moskvu, da se partizanske pesme prekomponuje kako se ime ne bi spominjalo, da se filmski zapisi tako odaberu da se se slučajno ne bi video i Peko ili pomenuo Tito, i po cenu da se ne vide ni Ždanov ni Tolbuhin.

Medvedev pomenu i partizane i moralnu obavezu da se ne dozvoli da se revizijom istorije od kvislinga prave heroji, da se okupatori prikazuju kao oslobodioci, a oslobodioci kao okupatori. Kao da je čovek pratio državni projekat i medijsku kampanju kod nas kojom se partizanski pokret  želi prikazati kao zločinački, a kolaboracionisti kao patriote.

Tome su bila posvećena i dva tematska “Utiska nedelje” gde je voditeljica