Intenziviranje odnosa bivših republika SFRJ kod nekih budi strah od reinkarnacije SFRJ ali ima i ozbiljnih razmišljanja o intenzivnijem interesnom povezivanju i vraćanja normalnog života na ovim prostorima, posle svega ružnog šta se izdešavalo.

Svojevremeno je Putin rekao da onaj ko ne voli. Sovjetski Savez nema srca, a onaj ko misli da ga je moguće obnoviti, nema pameti.

Nešto slično se može reći i za SFRJ.Nije realno obnoviti zajedničku državu ali je realno i normalno dalje unapređivati ono što imamo zajedničko, od jezika, kulture, istorije, geografije, umetnosti do kompatibilnosti privrede i tržišta. To je upravo “Tema nedelje” u “Politici.”

Svako pominjanje neke “Jugosfere” odmah izazove žestoka protivljenja iz redova velikih nacionalnih domoljuba, rodoljuba,

Prema pisanju štampe ,a štampa je dužna da izveštava objektivno, Srbija je od početka prošle godine zbog pogrešnih odluka državnih organa i funkcionera izgubila 170 miliona evra.

Spisak kikseva države je podugačak:

Gost autor Sentinel 26

Evropska unija je najveća regionalna organizacija na planeti ,veoma ozbiljna i složena organizacija koja ima  stvarnu moć. Čine je 27 zemalja, 3,9 miliona  Km², oko 486 miliona gradjana, kao jedinstvena po teritoriji na 7-om mestu, a po stanovništvu na trećem mjestu u svijetu.

Priče o  skorom ili kasnijem raspadu EU nemaju nikakvog realnog osnova i ostaće samo nečiji prošli ili sadašnji pusti snovi i budući deo opusa terazijske “naučne” discipline poznate pod imenom babologija.

Dakle, umjesto kukanja i moljakanja za protekciju (a radi opstanka na vlasti ) bolje je odmah prionuti na posao sa reformama,  koje su veoma obimne i teške.

Gradjanima saopštiti “cijelu” istinu bez uljepšavanja.

Sastavni dio toga je i da se građani edukuju o EU, njenim institucijama i funkcionisanju, umesto da im se serviraju ideološke floskule o tome kako će namu EU teći med i mlijeko ili kako će nas EU porobiti i eksploatisati. Svakako treba građanima reći i da je EU do sada u Srbiju uložila  dve milijarde evra bespovratne pomoći (od ukupno 4,5 milijarde evra međunarodne pomoći) i najavila još 1 milijardu evra za narednih pet godina.

Dakle – idemo redom.

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je u Skupštini Srbije: „Nije vreme za veliki patriotizam, vreme je za velika dela”.

Nema sumnje da je predsednik mislio da nema velike koristi od busanja u patriotizam, da je vreme da se  mnogo više uradi u interesu budućnosti Srbije i njenih građana. Svakako da bi jedno od tih velikih dela bilo upravo  „lišavanje Srbije nacionalnih konflikata u koje je decenijama bila uronjena, ne samo sa susedima, već i sa velikim silama. „

Odluka MSP je svakako teška i, da se ne lažemo, predstavlja neuspeh političke strategije odbrane Kosova koja se zasnivala na dosta mitomanije, nacionalizma, i nacionalnog romantizma, predstavlja definitivni neuspeh politike odbrane Kosova koja se zasnivala konfrontaciji sa EU i beskompromisnosti, bez obzira na realnost. Takav pristup naročito su forsirali V.Koštunica tvrdnjama da sa EU ne treba  razgovarati ako ne prihvati naše uslove.Ako za nešto treba kriviti  aktuelne aktere to je što su nekritički nastavili da provode Koštuničinu politiku u vezi Kosova. Zato je potpuno deplasirane Koštuničine prozivke i pozivi na ostavke jer je to još jedna instrumentalizacija Kosova u unutrašnjepolitičke svrhe.

Vreme je da, dok još i za to ima vremena, pokušamo šta šta se može ostvariti zajedno sa EU.

U tom svetlu treba gledati i ponudu EU i gospođe Ešton da pruži dobre usluge u pregovorima. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da će se imati više uspeha ako svoje zahteve usaglasimo sa EU i pregovore vodimo uz njihovu podršku. Pri tome ne treba ispustiti iz vida da takav pristup podrzavaju sve članice EU, dakle i one koje nisu priznale Kosovo. Uostalom, sadašnje stanje pa i propali pregovarački proces rezultat je, između ostalog, i nepotrebnog inaćenja sa EU i SAD..

Ne sporeći već najavljenu diplomatsku inicijativu sa 55 izaslanika, mislim da bi hitno trebalo tražiti sastanak sa EU na najvišem nivou.

Zoran Đinđić je još u februaru 2003. godine u pismima upućenim liderima Velike Britanije, Amerike i Rusije Toniju Bleru, Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu, upozorio da Kosovo klizi u nezavisnost, zatražio da razgovori o problemima u pokrajini počnu što pre.

 “Hrvati mnogo srećniji od Srba” glasi  naslov u našim novinama gde se obaveštava javnost o rezultatima istraživanja, koje je obuhvatilo 155 država ,o  tome koliko su stanovnici  srećni. Naslov je rogobatan taman toliko kao da je napisano da nam nije krivo što nismo mnogo srečni ali da nam je krivo što su Hrvati srećniji jer Hrvatska je na 61 a Srbija na 91 mestu na toj rang listi.

Svedoci smo istraživanja svega i svačega, od ekonomskih kretanja, ekologije, globalnog zagrevanja, demografije,zdravstvenog stanja nacija, životnog standarda, cena, spoljnjeg duga, kupovne moći, konkurentnosti, rejtinga stranaka i političara, odnosa građana prema raznim stvarima počev od toga koliko koja nacija troši pojedinih namirnica po glavi, opterećenosti izdacima po glavi, porodičnog nasilja po glavama, ubistava i samoubistava, koliko su nacije  zadovoljne ljubavnim životom  i koliko puta spavaju sa parnerom po glavi , mešovitim i jednopolnim brakovima, do toga koliko su čime nezadovoljni. Sve ima, ništa se ne može sakriti, nema laži nema prevare osim opravdane sumnje u pouzdanost istraživanja i zaključaka donetih na osnovu njih. Iako mnogobrojna istraživanja svega i svačega ponekad liče na ono“Dokon pop jariće krsti” ne treba ih zanemarivati bez obzira na rezerve.

Istraživači Galup vorld pola, su ispitivali više hiljada ljudi u 155 zemalja u periodu od 2005. do 2009, kako bi izmerili dva tipa blagostanja  i otkrili da  sreća zaista može da se kupi novcem, ili barem jedan vid sreće.

Najsrećniji ljudi žive u Skandinaviji

Po tom istraživanju Srbija se nalazi na 91 mestu od 155 zemalja

 Nizom manifestacija u Crnoj Gori je  dostojanstveno proslavljen Dan državnosti u znak sjećanja na 13. jul 1878. godine kada je Crna Gora na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država i na 13. jul 1941. godine, kada je narod Crne Gore počeo ustanak protiv fašizma.

Za razliku od nekih drugih država nastalih raspadom SFRJ, u kojima je na delu potpuna revizuija istorije, ideološko nadgornjavanje, obračun sa prošlošću i samim sobom, raspirivanje novih svađa i podela uz “neutralno” posmatranje od strane države, u;enje nove istorije i vere kojom se unuci vaspitavaju da pljuju po svojim dedovima i pradedovima,  Crna Gora je primer kako se dostojanstveno odnosi prema istoriji i kako se poštuju tradicije svog a i drugih naroda.

Imali su i Crnogorci dinastije, imali su i bjelaše i zelenaše, imali su četnike i partizane, imaju i sada “Velike Crnogorce” i “Velike Srbe”, ali sve to ih ne sprečava da se prema svojoj istoriji odnose sa dužnim poštovanjem.

Povodom Dana državnosti, Vujanović je sinoć na Cetinju priredio prijem

Srbija je pompezno obeležila dan oslobođenja Beograda i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom, ali još uvek nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti.

Ispada kao da je Srbija pobedila a da se nikada nije pobunila ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Eto prođoše 4. i 7.juli a da ih Srbija zvanično ne obeleži a mediji jedva i pomenuše.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe protiv fašizma. Sedmi juli- Dan ustanka naroda Srbije, već pet godina nije državni praznik. Nije toliko bitan datum niti da li će se praznovati, ali nije mudro to što je Srbija 'zaboravila' da bar jedan dan u godini posveti sećanju na borbu protiv fašista.

 Doduše, predsednica skupštine  je bila na svečanosti u Beloj Crkvi

ali izgleda kao predstavnica SPS a ne zvanične Srbije jer bi u tom slučaju i protokol podrazumevao prisustvo garde i i visokih oficira.

Eto srušiše i spomenik Bore Stankovića,

a oni koji su tolerisali takve “neimarske poduhvate” početkom 90-ih nisu ni razmišljali da bi to moglo preći u naviku, a kriterijuma ni onako nisu imali.

Odnos prema spomenicima je bio sastavni deo revizionističkog projekta radi prepravljanja istorije i njenog nasilnog ukidanja, čiji je sastani deo bio i promena naziva ulica.Iz udžbenika je proterana normalna istorija, učenici ništa od toga i ne uče pa se ne treba iznenaditi ako se oni koji su srušili spomenik Bore Stankovića budu vadili da su to uradili iz ideoloških razloga jer je on bio “komunjara”.Desanka Maksimović je već skoro sklonjena iz čitanki.

U opštoj euforiji ideološkog , kulturnog, nacionalnog, verskog i svakog drugog sluđivanja naroda pod izgovorm osvešćivanja , prosvećivanja i nacionalnog ponosa, promovisanja novog nacionalno svesnog  ponašanja, u čemu posebno mesto imaju odnosi , odnošaji iliti snošaji sa prošlošću jer se u sadašnjosti inače nemoćno, a za budućnost nesposobno, porušiše se spomenici.

Koliko su  kod nas u Srbiji država, istoričari, političari , javni delatnici , pisci i štanceri udžbenika i novih istorijskih čitanki uporni u minimiziranju i brisanju sećanja na ljude i događaje iz antifašističke borbe, toliko su Rusi još uporni da nas ipak na to potsete.

Dok oni ulažu ogromni trud i napore da dokažu da 2. svetskog rata nije ni bilo osim kad im zatreba  licitiranje sa srpskim stradanjima u tom ratu, Rusi nam uporno “imputiraju” antifašizam, a mi se ponašamo kao Pavle Vujisić u onom filmu kad mu pomenu neku gospođu o kojoj pojma nema a on kaže “Gospođa Pešić, o daaa, daaa”.

Srbija je zaboravila sebe, uvela kolektivnu amneziju na period od 1918. do 1999.godine.

I taman kad neki naši pomisliše da su konačno završili sa glumljenjem  antifašizma zbog Rusa, a ono Rusi nas opet potsetiše, ne ostavljaju nas na miru ,pa uvrstiše film «Bitka na Neretvi» među 10 najboljih filmova o 2. svetskom ratu.,a onda i Medvedev dodeli medalju našem akademiku Dobrici Ćosiću.

 Nekoliko dana pre toga bi jubilej našeg Valtera.