ovaj tekst ne zaslužuje velika slova na početku rečenica. jer ona se nigde nije uklapala.

nijedna praznina nije imala ovakav oblik. nijedna moć nije mogla da natera ovaj deo slagalice da upadne tamo gde mu nije bilo mesto. takva moć još uvek nije viđena. jer je taj deo slagalice odlučio da će sam da bira gde će.

ne može niko o da priča o njoj jer je tako jednistvena. sama bira šta će o njoj da pričaju. ali kada

Ako se sa ovim niste susreli ranije - sada je vreme. Jer kako kaze i sam slogan Ted Talks-a ovo su "Ideje koje vredi širiti".

 Ovo su moji gosti autori danas:

Arthur Benjamin - O Brojevima:

Sir Ken Robinson - O logici:

 Jill Bolte Taylor - O iskustvu:

 Uživajte u lepom danu

 Pozz M.

Legao sam da spavam. I ne mogu da zaspim. Prevrćem se kao devojka koja tvrdi pazar pred nasrtljivcem. Sve što je moglo mi se otelotvorilo u mislima. Samo san ne.

Oko pola 2, još uvek veselo budan, čujem. Stigla poruka na mobilni. Svima se onako, kojih sam se setio, načestitam mile nove godine. Pa da li ima smisla. U ovo doba. Onda pokrenem film i setim se jedno 5-6 osoba koje bi ustvari mogle da mi sada pošalju poruku. I zašto. Shvatim da nije bitno. Makar ne do jutra. Zvali bi da je nešto urgentno.

… i on mi kaže ovo: „B’ateee, ae da dođeš na Darena Amersona svira ovde kod nas biće ludnica, sprema se žurka do bola“, a ja se razmišljam, koji bre Deren Emerson, meni već pet dana pičiiiiiii, razuuumeeeš....

Za neke stvari je potrebno više vremena da se shvate. Kao npr za ovu rečenicu iz uvoda. Ni meni ništa ne bi značila da sam je čuo tek tako. Neke stvari moraju da se osete. Na koži.

Trebalo

Ako osnovne jedinice našeg komuniciranja - rečenice jelte - čine iskre naše duše, onda mantra čini plamen. Odakle iskre lete.

Svaka rečenica teži da bude mantra.

Jer dok se iskre, minijaturne zvezde padalice, gase onoliko brzo koliko jarko svetle - plamen se oseća stalno.

I ako bismo mogli da otkinemo deo naše duše, verovatno bi voleli da mu nešto ovako kažemo... ili da on nama kaže...

  ... something ...

Ako su oči ogledalo duše, šta onda treba da budu oči jednog grada?

Ko kaže da sve mora da bude opisano rečima?

Unazadni Vizuelni putopis sa ličnim potpisom.

Za ovo mi je trebalo oko godinu dana, pa se nadam da mi nećete zameriti što je blog malo veći. Ali za sve one koji ga ovakvim nikada nisu videli, On može i ovako da se gleda, čuje i oseti...

Meni bejahu najlepše one koje su se najslađe smejale.

A uvek sam se pitao gde rastu bre ove cure.... Nekako smo se uvek zezali kako mora da ne postoje

Onda saznah da ih stvarno i ima koje ne postoje ...

Stvarno, nije ni čudo što nam je osećaj lepote poremećen.

Uvek sam se pitao da li biste pre bili srećni ili u pravu?

Pazi, ti koji odgovaraš na ovo pitanje, šta ćeš da kažeš. Uzmi sve posledice u obzir. Obradi sve informacije, napravi matematički model, projektuj sve moguće ishode i reci mi - kada moraš da biraš u situaciji koja nema mogućnosti da oba ishoda budu zadovoljena - da li bi pre bio srećan ili u pravu?

Ne zanimaju me razlozi. Oni su tako subjektivni. Podležu datoj situaciji. Uvek možeš da imaš izgovor spreman za sve. "Objektivno" sagledavanje stvarnosti, trenutna situacija, uzroci, rezultati, mogući ili

Ne znam zašto, ja bi ih nekako slušao na svadbama...

Elephant gun

Postcard from Italy

Mount Wroclai

 A vi?

Nikada ne bi postojao svet bez uma koji ga kreira.

Puno puta zamenjujem život rečima. Akciju opisom. Pokret pasivnošću. Uhvatim samog sebe kako sedim i razmenjujem osećanja, iskustva i događaje pričajući. Pasivno pratim moje sagovornike u njihovim pričama, dok se tražim u rečenicama. Po koji