B92 Blog

Smeh nikada nije ništa koštao.

Danas sam čuo da je neki japanski štagodveć, objasnio krizu na najbolji mogući način (makar za mene). Kaže ovako - zamisli da imaš jednu sveću, i da je upališ. Ona ti je izvor prihoda, novca, fondova. E sad, zamisli da stave mnogo ogledala oko te sveće. Sva ona prave neku svetlost kao odraz, ali nisu izvor. No, zbog svih njih izgleda da je svetlost mnogo jača i da je ima mnogo više. Poneko od njih može i da pukne, ali ništa bitno neće desiti, no kada se ugasi ta, jedna jedina, sveća - onda nastane mrak.

I zaista, kada sam se malo bolje razmislio, shvatih da je tako nekako. Da je ta metafora, bolja od bilo kog objašnjenja.

Književnost. Ona je ogledalo društva, ponašanja, događanja. Ogleda sebe u realnosti i pravi slike koje su vrlo bliske stvarnim, tako da što su bliže, to jače sjaji. A što su bliže realnosti, pogađaju više u središte.

Nušić je bio taj bataseka (čitaj - majstor) koji je mogao da sve predstavi tako da se svemu smeješ, a

Prolog:

Vozio sam se sa jednom starijom gospođom prema Novom Sadu pre nekoliko dana. U jednom od onih toplotnih talasa koji su trajali dva-tri dana. I baš konstatujemo koliko je zima trajala. I kako evo samo što nije proleće. I onda, negde iznutra, javi mi se preko poznat miris. Onaj koji mi svaku ćeliju prošara kada ga osetim u rano proleće. Onaj koji probudi drijade i nimfe iz zimskog sna. Prizove Sunce.

- Nije još uvek stiglo. Proleće, mislim. Znate, ima onog specifičnog mirisa u vazduhu kada osetite da je došlo. Možda je otoplilo, ali još uvek nije stiglo pravo proleće. Oseća se u vazduhu kada stigne.

- Baš tako. Ipak, još uvek nije stiglo. - složila se.

Ponekad se jednostavno zapanjim kada shvatim koliko nismo svesni šta smo sve sposobni da uradimo. No more needless comments.

Pričam ti priču...

Šut sa poludistance nije bio toliko loš. Evo, gađam, i ako pogodim, od danas prestajem da pušim. Pripremam se za šut, publika ustaje na nogeee, sirena svira kraj, iiii.... Ok, 2 od 3. Gužvam još jedan do pola ispisan list papira i okrećem se od kante. Prelazim sobu potmulim koracima do drugog kraja pognute glave. Glave nekog ko je usresređen samo na taj trenutak. Ako pogodim odavde računaće se za dva. Krckam vrat i lomim prste. Udahnem brzo i kratko. Polako izdahnem: Nije dobar osećaj u glavi. Govorim sebi da bi trebalo da udahnem dublje. Ispunim pluća do kraja, zadržim i polako ispustim dah. Od priliva kiseonika mi se zavrti. Zavrti mi se i soba, i zašto ovo radim i još nešto svašta. Nešto od sutrašnjih nedovršenih akcija mi proleti kroz glavu. Znam da sam zbog nečeg krenuo u sve ovo, ali sada ne mogu da se setim. A, da, da, cigarete. Dakle, publika skandira, od zvuka sirene samo još par sekundi. Okrećem se naglo, izbacujem zgužvani papir i pogađam zvučnik satelit na komodi pored kante.

Ako su oči ogledalo duše, šta onda treba da budu oči jednog grada?

Ko kaže da sve mora da bude opisano rečima?

Unazadni Vizuelni putopis sa ličnim potpisom.

Za ovo mi je trebalo oko godinu dana, pa se nadam da mi nećete zameriti što je blog malo veći. Ali za sve one koji ga ovakvim nikada nisu videli, On može i ovako da se gleda, čuje i oseti...

U nedelju je poginuo jedan od mojih poznanika.

Momak je imao nešto manje od 30 godina. Nesrećan slučaj. Niko za kriviti. Teško za prihvatiti.

Morao sam da mu postavim sliku u firmi. I flor. I sveću. I knjigu žalosti. I umrlicu. I obaveštenje za ostale kolege. Sve u rok službe.

Šta god uradio, njegova stolica će zauvek ostati prazna.

Onaj ko nije spreman da pročita ceo tekst, do kraja, ne treba ni da počinje.

Okam's razor - Okamova oštrica

"Ako postoje dve ekvivalentne teorije ili objašnjenja, i ako su svi ostali uslovi jednaki, jednostavnija teorija ima veću verovatvnoću da bude tačna."

Ovaj tekst su delom moje reči, delom nisu, no, ideja nije moja. Ipak, ja ću se voditi jednom rečenicom Karla Marksa koji je rekao da je svaka ideja društveno dobro.

...

Ako bih Vam rekao da je Tesla smislio proces u kome je jedna metalna šipka, pobodena u zemlju ispred Vaše kuće, dovoljna da Vam donese celokupnu električnu energiju koja Vam je potrebna, bez ijednog kabla, takoreći iz vazduha, da li biste mogli da poverujete u to?

Moje mišljenje je da biste verovatno mogli. Većina bi rekla da. I to ne zbog nečega specijalno, već samo zbog toga što je taj čovek bio neko

Meni bejahu najlepše one koje su se najslađe smejale.

A uvek sam se pitao gde rastu bre ove cure.... Nekako smo se uvek zezali kako mora da ne postoje

Onda saznah da ih stvarno i ima koje ne postoje ...

Stvarno, nije ni čudo što nam je osećaj lepote poremećen.

Ja ne volim da budem u društvu osobe sa kojom ne mogu da jedem za istim stolom.

Manje je od malog a veće od najvećeg. Ispod kapaka sakriveno. U mašti nacrtano i na platnu tmine skrojeno. Tišinom oblikovano. Mirisom ustalasano. Nemirom protkano i sačinjeno. U smiraju sanjano. Kao najlepši san zaslađeno. Kao sumrak neuhvatljivo.

Trenutak.

Ponekad se u snu probudite. Ne mislim onako - probudite iz sna. Probudite se u snu. Unutar njega. Postane Vam san duži. Razvuče se kao žvaka. Poprimi oblik. Dobije boju i zvuk. I dalje je san, ali više nije isti. Na trenutak Vam se učini da je sve realno koliko i na javi. Uglavnom prethodi vizuelna barijera koja mora da se probije. Oči peku, ali imate prenos uživo iz Vašeg sna, pa zar ne bi trebalo malo i da se priviknu? Makar za početak. Pošto u jednom trenutku više ne gledate očima. Gledate kroz san. Postanete svesni u snu, snakaotakvog.

E, o tom trenutku pričam, kada pričam o snovima. San je odlučio da se

Nomen est omen. Ja sam dobio ime po mom pradedi Milanu. Koliko su mi rekli, on je samo saznao da sam rođen. Tih par dana koje sam proveo sa njim zajedno u ovom životu, iako se nikada nismo videli, me krstilo. Da smo se ikada sreli, ovako bi izgledao naš razgovor. U snu… 

“Ako ikada radiš nešto, radiš ga da izgleda kao da ga nikada neće biti. Stvari moći se poznaju po svojoj doslednosti i energiji, a ne po tome što su različite. Stvari u snovima se ne razlikuju. Svaka ima svoje obličije, i svaka ima svoje značenje. To je toliko jednostavno.”

- Čekaj, ne razumem – rekoh mu, dok smo obrezivali vinograd. Na obronku se uvlačio su