Posle srpsko-turskog rata 1876-1878 godine, razočaran odnosom srpske države prema ratnim invalidima, jedan poznati pisac je napisao priču koju je završio rečima "ovo je moj prilog".

Videvši jedan komentar na statusu moje školske drugarice iz Jagodine jutros, ja sam poželeo da napišem jednu takvu priču, ali o invalidima jednog drugog rata.

Priča je nastala u afektu, pa se izvinjavam svima koji znaju da nisam religiozan, iako sam dobio sve "pečate" SPC i čak pozivam komšije i prijatelje 9. januara uz odgovarajući protokol (kako zbog svoje supruge, tako i zbog svoga pokojnog dede, koji jeste bio religiozan). Trudim se da razumem o čemu se radi, koliko god mi ni sam protokol a još manje bukvalno značenje "priče" nisu previše bliski. Metafore i parabole, naravno, koristim, pošto nemamo mnogo boljih, posle milenijuma istorije u religiji - i tanke korice onoga što je iznad.

Dakle - ovo je moj prilog - prepisan sa Fejsbuka pre svega zato što mislim da je vreme da taj rat samih protiv sebe završimo, pa činim ono što je u mojoj moći da tom budućem - nadam se ne tako dalekom - miru doprinesem, kako znam i umem.

Sa rekordno niskom popularnošću i pred izborima sledeće godine, francuski predsednik Nikolas Sarkozi je imao očajnu potrebu da poboljša svoj politički rejting.

U subotu je priliku za to i dobio.

Kuda dalje?

Čini se da vreme srednjevekovnih mitova u Srbiji polako prolazi, osim za one sa zaista jakom imaginacijom.

Izduvali smo sa „teritorijama“. Čak i najtvrđim nacionalistima je ostalo uglavnom da planiraju da „ojačaju“, pa da se vrate „tamo“ (Kosovo, Kawlovac, Kawlobag, Viwovitica) za 50-100 godina – nadajući se, valjda, dobrom zdravlju – ili računajući da će njihova deca da budu dovoljno luda da se tako nečim bave...

Kad se podvuče crta... puno čaša je polomljeno. Privreda upropašćena, penzijski fondovi rasuti, državni sistemi poput školstva i zdravstva nisko pali, a veliki broj ljudi, posebno stručnih i kvalitetnih, otišli iz zemlje.

Pitanje koje se postavlja posle svega ovoga je – kako raditi na popravljanju štete koja je načinjena, a istovremeno preusmeriti fokus patriotizma i integrativnosti na aktivnosti koje nisu u tako strašnoj koliziji sa (sada) susednim zemljama, narodima sa kojima živimo na istom prostoru – i na kraju krajeva, dobrim delom sveta.

Znači, kako da, „polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih gradjana i etničkih zajednica u Srbiji“, stvorimo novu mehaniku integracije, koja se ne meri u kvadratnim kilometrima suverene državne teritorije i mitovima o Milošu Obiliću i devet Jugovića, koji se preseljavaju u Carstvo Nebesko – nego brojem aktivnih članova zajednice, njihovim kvalitetima u kontekstu vremena u kome živimo i njihovoj međusobnoj saradnji, baziranoj na zajedničkom interesu i dobrovoljnosti.

Kako ovo već nisam primetio, pitam se samo :-)

Kao što se verovatno sećate, pre nešto više od dva meseca, 26. oktobra prošle godine, napisao sam blog u kome sam pozvao sve one koji su zainteresovani da mi se pridruže u akciji ponude članstva u Fondu Petnica, pod određenim uslovima koje sam naveo u blogu. Tada sam i obećao (uz jednu korekciju datuma) da ću 6. januara proveriti stanje na sajtu IS Petnica i Fonda Petnica i objaviti blog sa ishodom - da li su uslovi ispunjeni i počinjemo akciju - ili ne. Ovo je taj blog. 

Ako imate online negde neki sadržaj koji biste voleli da sačuvate kod sebe na računaru, pa makar iz sentimentalniih razloga ;) - jedna zgodna opcija (osim "štampe" u PDF printer i sličnih stvari) je snimanje stranica u MHTML formatu.

Negde u aprilu dvehiljadite, otišao sam poslom u London. Prvi put u životu u Londonu. Kapetan Lufthanzinog aviona na relaciji Beograd-London je najavio let kao prvi u sezoni - to je ustvari bio prvi Lufthanzin let posle embarga na aviosaobraćaj. Jedan od najjačih utisaka iz te prve posete Londonu mi je jedna nalepnica na nekom od automobila koje sam video u prolazu dok sam išao u firmu. Na njoj je pisalo (na engleskom, naravno):

Teme o kojima uglavnom pišem, i fikciju i stvarnost, jesu odnos moći i bespomoćnosti i njihov beskrajni, ponavljajući konflikt. John Berger, taj sjajni pisac, jednom je napisao: "Nikada više niti jedna priča neće biti ispričana kao da je jedina." Nikad više ne može postojati samo jedna priča. Postoje samo različita motrišta. Tako da kad ja pričam priču, ne pričam je kao ideolog koji jednu apsolutističku ideologiju ušančuje naspram druge, nego kao pripovjedač koji želi s drugim podijeliti svoje viđenje. Mada može izgledati drugačije,  ja doista ne pišem o nacijama i povijestima; pišem o moći. O paranoji i okrutnosti moći. O fizici moći. Uvjerena sam da nakupljanje ogromne, neograničene moći jedne države ili zemlje, korporacije ili institucije - ili čak pojedinca, supružnika, prijatelja, najbližeg rođaka - bez obzira na ideologiju, rezultira ekscesima kao što su ovi na koje ću se ovdje osvrnuti.

Arundati Roj, u govoru "Come September" (prevod Venita Popović, integralni tekst prevoda raspoloživ ovde).

Vremena se menjaju. Države racionalizuju. Automatizuju.

U nekim oblastima državne uprave izgleda da se ipak kupuje kvalitetno. Na primer, izgleda da je Srbija jedna od 25 država za koje je utvrđeno da koriste ovaj interesantni softver.