B92 Blog

Borba protiv nasilja je prioritet i važnija je i od evropskih intergacija i svakog drugog pitanja u Srbiji danas jer nasilje konsekventno vodi u fašizam, rekao je Tadić novinarima u centru Beograda. On je na Trgu Republike položio cvet i upalio sveću u znak sećanja na Brisa Tatona, francuskog državljanina, koji je na smrt pretučen Beogradu.

"Vidim neprekinutu nit između nasilja koje se dešavalo devedesetih, zverskih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, podrske štrajkovima Jedinice za specijalne operacije, političkog jezika koji je proizvodio bes prema takozvanim izdajnicima i stalnog traganja za neprijateljima u društvu", rekao je Tadić. 

Mogao bih nakon dužeg vremena da se složim sa nečim što je kazao Predsednik.....da konačno jedna njegova izjava zvuči suvislo. Mnoge pre ove zvučale su da se čovek prekrsti i upita..šta mu je...

Svejedno,jesu li te izjave date u Bukureštu, Beogradu, Klivlendu, Ljubljani...

Ali, imam bojazan.

Diglo se dosta prašine glede splitkog gradonačelnika Keruma, vlasnika istoimenoga trgovačkoga lanca. I sad da ne prepričavam i da ne elaboriram njegov primitivizam, šovinizam i bandidtski profitabilni patriotizam, tako uobičajen i tako aktuelan na današnjem Balkanu. U nekoj drugoj balkanskoj državi, i nekom drugom gradu taj Kerum bi se ladno mogao prezivati Ilić, ili Keljmendi ili Agić....a da cela priča na sadržaju ništa ne izgubi.

Prepričaću samo jedan vic koji je stariji od Kerumova ispada a koji se pričao u Hrvatskoj i koji izaziva salve smeha...Ide ovako..

Jozo iz neke zabiti u Zapadnoj Hercegovini ode na pecanje i ulovi zlatnu ribicu. I sad klasika. Kaže ribica, pusti me, ispuniću ti tri želje...hajde govori šta bi želeo...

- Pa najnoviji tip Mercedesa,to bi volio imati, kaže Jozo..I stvarno pred njim se ukaza novi, novcat Mercedes... Odušuvljeni Jozo gleda Mercedes i kaže..

- Evo i druga želja...Volio bi imati naljepšu kuću u Grudama...

- E, čeka te tamo naljepša kuća,

Klivlend -- Srbija će uvek obezbediti najsigurnije uslove za održavanje Povorke ponosa i tako će biti i u budućnosti, kaže predsednik Srbije Boris Tadić.

On je poručio da država nikada neće ustuknuti pred nasilnicima, ali je istovremeno i napomenuo da Srbiji niko ne bi trebalo da drži lekcije iz poštovanja ljudskih prava."Ovde je došlo do nesporazuma u javnosti i pogrešnih interpretacija. Srbija, kao država, nikada neće ustuknuti pred nasilnicima i onima koji prete", poručio je Tadić.

Šta priča ovaj čovek..Kao da je na GO DS...Tamo i tako ne može niko da mu protivreči ma šta izgovorio...

Najavio je bučno odlazak na zasedanje Generalne Skupštine. Valja spašavati Kosovo, kažu on i njegovi.

A sa čim tamo ide....

a) U zemlji gde je sva vlast kod njega pucaju na turiste iz Engleske

b) U zemlji gde je sva vlast kod njega prebijaju Francuze koji mirno sede u kafeu misleći da je zemlja kojom vlada Tadić kao i druge evropske zemlje.

c) U zemlji gde je sva vlast kod njega, Vlada koju on drži i kojom upravlja potpisuje kapitulaciju pred lumpen - slojem i priznaje da nije u stanju obezbediti jedan skup i bar na simboličkoj ravni pokazati da je država kojom on upravlja u stanju da garantuje elementarna prava i slobode.

Nosi li u Nju Jork išta što bi mogao imati kao plus. Možda malo ličnog šarma. Ne verujem da su mu Gadafijeva odličja i učešće kod istoga na vojnoj paradi plus.Ne verujem da mu je plus ni ovo posvemašnje nuđenje partnertsva svima na kugli zemaljsk

Eh, vraćam se noćas iz Zrenjanina...Bio poslom, lepo sam se proveo...Bio sa prijateljem, sreli još neke drage ljude, obavio posao...Dan potpuno ispunjen.Na kraju, Zoki i ja bili u Ečkoj, u kafani uz put,  na srnetini.Pili lepi roze iz podruma Aleksandrović. Na žalost samo jednu bocu....Zoki nije dao da naručimo drugu..Vozio i izvlačio se na odgovornost.Rekao, uzmi ti, ali ja neću više ni kapi. Kakvog je smisla imala druga boca ako piješ sam. I nisam hteo. Naručio baklave za kraj. A i sad mislim da smo trebali popiti još jednu bocu rozea.. Ali to mogu sutra reći Zokiju. U ostalom, i sutra ćemo u Zrenjanin.Možemo popraviti.

I kad smo bili pred Beogradom, negde oko Kovilova,pre Borče, a poswle PKB-a, zvoni mi mobilni...Pogledah u polumraku onako svezan.Ne volim to, ali šta ću, poštujem zakon. Učinilo mi se da me zove sin koji je jutros u četiri, poslom otputovao u Mali Lošinj, na neki skup o regionalnoj bezbednosti. Rekoh, očinski pre nego me iko išta upitao...

- Đe si sine....

- Koji ti je

Srbija stvarno srlja u nerazum. Vrhovni sud je jučer doneo presudu bez presedana, presudu koju ne donose ni sudovi afričkih diktatora. Zabranio je knjigu "Slučaj službenika Aleksandra Tijanića" koju je izdao YUKOM, a obrazloženje zabrane je tek biser. Kaže sud, ovako:„autor ima isključivo pravo da objavi svoje autorsko delo i da odredi način na koji će se delo objaviti”, kao i da „autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, a naročito da se suprotstvalja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi”.

Postupajuće veće vrhovnoga suda ovakvim stavom napravilo je nešto nepojmljivo, nešto što ni u Staljinovom sistemu nije bilo moguće praktikovati, nešto što ni Ždanov ne bi mogao da smisli. Zabranilo je citate i

Pročitah izjavu Milana Simurdića, Predsednika Foruma za međunarodne odnose u kojoj on kritikuje državnu spoljnu politiku vezanu za region, odnosno za susede. Milan Simurdić je ozbiljan čovek, gospodin, koji ne voli davati olako izjave i ocene. To mi verujte na reč, jer čoveka znam još od brucoških dana. Simurdić je osoba sa izuzetnim referensama za davanje kompetentnoga mišljenja vezanog za spoljnu politiku, pogotovo kad su regionalni odnosi u pitanju. Navešću samo da je bio ambasador naše zemlje u Hrvatskoj i da je upravo za vreme dok je službovao u Zagrebu, od 2001 do 2005. godine, došlo do značajnoga popravljanja odnosa između Srbije i Hrvatske što zapravo čini kičmu regionalne politike.

Decentnim diplomatskim jezikom, Simurdić je primetio nešto što je akutno od kada srpskom spoljnom politikom kormilari Vuk Jeremić.

"Nema bilateralnih sastanaka i dogovora, nema novih ugovora, nema regi

Kad se ljudski život pretvori u borbu za preživljavanje, prva posledica je gubitak osećaja za bližnjega i moralno otupljivanje.

Još negde polovinom avgusta, dakle pre skoro mesec dana, šesnaest preostalih žitelja izbegličkoga kampa "Planum" u Novoj Pazovi dobilo je obaveštenje da će biti prinudno iseljeni, ako sami ne odu odatle u roku od tri dana. Kako se radi većinom o starim i siromašnim ljudima oni nisu imali kud.U nemogućnosti bilo kakvoga izbora mirno i gotovo fatalistički su sačekali sudbinu i dan "D". I kad je svanuo dan "D", nisu se pojavili bageri, buldožderi i kamioni nego radnici komunalnih službi koji su im isključili vodu i struju. Oni su još tamo, u oronulim drvenim barakama i tesnim sobičcima, bez struje i vode, bez toaleta, bez mogućnosti da se umiju a kamo li da zadovolje druge higijenske potrebe.

Niko od nadležnih iz Komesarijata za izbeglice nije ih obišao, niko iz opštine Stara Pazova također,niko im ne predlaže bilo kakvo rešenje. Doduše, Kome

Evo, imamo četri proklamovana stuba u spoljnoj politici, čak i tvrdnju sa najvišega mesta kako je to "zaokružena spoljno politička strategija", potpom diskretnu poruku da su nesvrstani peti stub, a Libija i Gadafi, kao poseban faktor tamo, šesti stub...

Svi su strateški partneri, sve su to prioriteti...A sve je zapravo zezanje..Jer onaj ko ima šest prioriteta u spoljnoj politici,a pritom nije SAD-e, Kina, Indija, ili bar Rusija, on pismenijem delu političke javnosti šalje poruku da nema ni jedan prioritet. Pismeniji deo javnosti je naravno teška manjina. A manjina u politici je gubitnička kategorija.

I šta će pretendentima na vlast ta manjina. Njima trebaju oni čije će glasove zbrojiti i reći.."Evo, ovo je legitimno". I niko tu nema šta da pisne. Legitimno i legalno i kad je štetno, caruje.. šta da se radi....

E, u borbi za vlast, a u Srbiji je vlast sve,naša politička elita, smislila je mnoštvo stvari.I u toj eliti nema mnogo nesuglasica... Jedna od podvala je bipolar

Evo, proteklo je 95 godina od pobede srpske vojske na Ceru, što je ujedno i bila prva saveznička pobeda u  velikom svetskom ratnome požaru, 1914. godine.

Moj je utisak da se tome događaju, kao i još nekim značajnim događajima u našoj istoriji daje malo pažnje, odnosno ne daje se ona pažnja koju objektivno zaslužuje.

Pobedom na Ceru, srpska vojska, narod i država, stekli su ogroman ugled u tadašnjem svetu i među saveznicima.

Bitka na Ceru počela je 12. avgusta, a završila se 23. avgusta, 1914. godine. Austrougarske snage pod komandom Oskara Poćoreka brojale su 200.000 ljudi, najelitnije vojske tada moćne carevine. Srpska vojska ih je dočekala sa ukupno 180.000 vojnika. Mobilisano je tada sve što se u Srbiji moglo mobilisati. Na frontu širokom 50 kilometara, vodila se bespoštedna borba u kojoj je upotrebljeno svo najmodernije oružije koje je tada postojalo.

Od strane srps