B92 Blog

Ponovo krkar

 

 

 

 

 

 

 

Italijani kažu Morto un papa se ne fa un altro, što se može prevesti kao Umro papa - će si napravimo novog. Sasvim jednostavan princip da život ide dalje važi i za rimokatolčku crkvu i za SPC: kad se prethodnik sahrani potrebno je nakon nekog vremena, ne predugog, izabrati naslednika.

Izbor novog prvosveštenika po mnogo čemu je vrlo osetljivo pitanje. Najvažnija pitanja su ko ga bira, kako se bira i šta su odlučujući faktori. (Sasvim slučajno, prošle nedelje je marco de manccini izvrsnim primerom pokazao važnost načina izbora: čitati - nikako NE preskočiti - prvi komentar „nastavak primera (može se preskočiti)").

Gost-autor: krkar

 

 

 

 

Srpska pravoslavna crkva prvi put posle 19 godina bira patrijarha. Rimokatolička crkva izabrala je 2005. prvog papu u gotovo 27 godina. I u jednih i u drugih stasale su generacije koje taj izbor nisu nikad doživele. Ima sličnosti a ima i razlika. Pisaću o tome u nekoliko delova.

Hrvat Marko Polo rodio se 1972. u Francuskoj i, kada ga je godinu dana kasnije usvojilo jedno norveško brodogradilište, dobio je ime Peter Wessel. Kidnapovali su ga Holanđani 1984. i preimenovali ga u Zeelanda, a kada je godinu dana kasnije pripao firmi Stena Line, dobio je ime Stena Nordica. Konačno, 1988. godine usvaja ga Jadrolinija i daje mu ime Marko Polo - po onom čuvenom možda Hrvatu, koji je davne 1254. godine možda rođen u Korčuli (gde može da se obiđe njegova možda rodna kuća), imao nesporno državljanstvo Mletačke Republike i...

Ceo dan radim, pa sam sa detetom, pa radim, a između redova svakodnevice iznova i iznova iskrsavaju reči (i slike) jedne prijateljice, kojoj je poslednjih dana jako teško. I ja bih, BIH - god damn kondicional! - da kažem nešto delotvorno, uradim nešto rečito, iscedim iz sebe nešto što jeste tu, ali... I kod tog god damn "ali" stanem.

Sve o svemu znam, i o njenoj potrebi da neko bude pored nje i o svojoj potrebi da joj budem šta god joj sada treba, ali i o svojoj nemoći. Nemoć se tiče pre svega one najgore svesti da dobra volja, dobre vibracije, lepe reči, positive thinking nekad ne mogu da utiču na tok stvari.

Blokada. Ni makac iz začaranog kruga. 

Kako iz začaranog kruga? Jednostavno, begom. Lakša je i Srbija, i moja jezička politika, i ribanje šporeta, o baćuški da ne pričam, Facebook je odušak... Ma, sve je lakše.

Dragi kolega Sentinel,

vođeni tvojom željom koja je za njih zapovest, Švajcarci su povećali dioptriju svog dalekozora i dobacili do Srbije. A u Srbiji naišli na sledeću ministarsku vest:

U prevodu: „Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije biće posvećeno intenziviranju napora da se ignorišu principi, vrednosti i prakse održivog razvoja u obrazovanju i učenju" 

Izvor: Vreme, Ministarstvo za ignorisanje

Pošto nema izgleda da se ovim povodom u Srbiji nešto uradi, Švajcarska je spremna da pomogne. Pitanje je samo - kako?

Dakle, dragi Sentinel, dragi blogeri, ŠTA DA SE RADI?

 

"Ekstremni krugovi u Sinodu Srpske pravoslavne crkve nanose štetu sopstvenom narodu i ne poštuju petu zapovest koja kaže 'molite se za one koji su na vlasti'."
IVICA DAČIĆ, portparol SPS-a, gledaocima kragujevačke televizije K-9, navedeno prema "Večernjim novostima" (jedna od izjava nedelje septembra 1999. u ondašnjem Vremenu)

Pa, da se konačno pomolimo, dragi blogeri. Prekosutra je devetogodišnjica 5. oktobra. Zanima me da li će vlast odlučiti da je obeleži u formi molebana, ili protesta? I da li će policija moći da obezbedi skup?

Privirim malopre na Facebook i imam šta da vidim - desetak mojih jugo-prijatelja okačilo linkove na tekstove u hrvatskoj štampi o planu ustaša da dođu u Srbiju. Ne, ne, ne da bi ratovali, ne brinite, nego da bi sa domaćinima četnicima popričali. A o čemu? Rizikovaću da citiram index.hr:

„Neposredan povod 'svakidašnje jadikovke' hrvatske desnice bila je vijest kako postoji u Srbiji spomenik četničkom vođi Draži Mihajloviću te kako su mu u 'ružičnjaku na Adi Ciganliji nađene kosti'. Dragun (čelnik Hrvatskog uljudbenog pokreta, prim. J.G.) kaže kako im nema što drugo reći, doli čestitati.
'A mi!? U mišjoj rupi pred Mesićem i njegovim ishlapljelim istomišljenicima poput Budimira Bude Lončara, Ivana Fumića, Josipa Boljkovca pa sve do Josipa Malonića. Ni crnu košulju ne smijemo obući!', jada se Dragun koji kaže da se iz poštovanja prema p

Ovo je dodatak Dragovom blogu.

Reakcija Biljane Kovačević-Vučo, predsednice YUCOM-a:

"U ime ljudskih prava i vladavine prava YUCOM objavljuje da neće postupiti po nalogu Vrhovnog suda i da će mu zbog toga račun biti blokiran. Povinovanje ovakvoj odluci bi bilo protivno svim principima za koje se YUCOM kao organizacija branitelja ljudskih prava zalaže, jer bi plaćanje Aleksandru Tijaniću predstavljalo reket pod pokroviteljstvom najviše sudske instance, u čemu YUCOM odbija da učestvuje. Plaćanje bi predstavljalo nadoknadu za javno iznetu kritiku bez saglasnosti kritikovanog. Na to se ne može pristati."

Na sajtu Komiteta pravnika za ljudska prava:

Vrhovni sud Srbije zabranio knjigu 'Slučaj službenika Aleksandra Tijanića'

Beograd, 15. septembar 2009. godine

Naslov ovog posta namerno je ovako dug. Jer, kako kaže autor teksta koji vam prenosim, "predavati bosanski, hrvatski, srpski jezik i književnost u osnovnoj školi znači, između ostalog, predavati predmet s najdužim nazivom".

Ovaj tekst čini okosnicu bloga koji sam htela da napišem o bosanskom jeziku. No, pošto sam u stisci s vremenom i pošto je tekst poduži, a izuzetno ilustrativan (mnogo toga bih prepisivala ili tek parafrazirala), pročitajte iz prve ruke o nastavnim iskustvima Namira Ibrahimovića.

Dodaću samo - ne verujem da je problem naziva i nastave jezika moguće rešiti samo na nivou Bosne i Hercegovine, iako se on tamo pokazuje u najgorem i najapsurdnijem obliku. Ovo je regionalni problem, a srž mu je političke i nacionalne, a NE jezičke prirode, ma koliko se neki renomirani lingvisti upirali da nas ubede u suprotno. Dobro regionalno rešenje dobićemo tek kada lingvisti (pre svih oni u Hrvatskoj i Srbiji) okrenu list i, kako naučno, tako i politički založe svoje znanje i svoje sposobnosti za praktičnu umesto nacionalne opcije. (Ne bih spekulisala mogućnošću da to bude uskoro.)

Ibrahimović upozorava na ono o čemu ovde na blogu najčešće govori Milan Ćirković: obrazovanje nam je katastrofalno. Pismenost takođe, naravno. A to je tako između ostalog zato što se u beskraj svađamo oko "prelaza" ili "prijelaza", "nakon" ili "posle", "djeda" ili "đeda" - pa u tim svađama zaboravljamo da se ni na jednom od BCMS-jezika ne kaže "mi bi" nego "mi bismo" i ne piše "rećiću" nego "reći ću". A da ne govorim o dubioznim sporovima na temu "čiji je Andrić" tj. "čiji je Njegoš"...

Izvukla sam celo leto sa starim pasošem, u Novom Sadu se vadila da sam prekratko tamo da bih i pokušala da se potrudim oko novog, spakovala sva neophodna dokumenta u koferče (oko njih se prethodno potrudila osoba koja poznaje koga treba tamo gde treba, jelte), prošla potom kroz nekoliko zemalja a da nikoga nije zanimalo ni da mi pogleda pasoš ni da se upita o roku njegovog važenja - a znate ono da, ako hoćete preko neke grane, pasoš mora da važi još najmanje šest meseci. I lepo sam sve to po hiljaditi put zaboravila, da bi me jutros štrecnula vest o mogućem produženju važenja starih pasoša. Štrecnula u smislu - vreme je za posetu konzulatu...

Istovremeno, prelećem ovih dana poslednjih desetak transkripata Peščanika jer se sprema knjiga, a preletanje je i podsećanje na zbivanja u Srbiji od marta do juna (gde smo ono stali, kod Miladina, Rusa, Roma, Kosova, MMF-a?... a da, sada smo u Kini), neka vrsta zagrevanja pred novu sezonu ne samo Peščanika nego i daljih političkih čuda u Srbiji, koja će, slutimo, biti sve veća i veća.

I baš danas, nakon što sam pročitala tu vest o pasošima i setila se svojih dokumenata u koferčetu, zalomilo mi se da čitam transkript emisije od 16. aprila ove godine, kada je sociolog Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska prava govorio o - koferčetu i pasošima, čiji je zajednički elemenat, znamo svi, SPS.