B92 Blog

   Prolece i leto su bili oduvek pogodno vreme za izbacivanje novih melodija u shirom otvorena spremishta publike za tu sezonu, koja je znalachki, na prvo slushanje prepoznavala hitove i onda ih besomuchno vrtela. prvo na gramofonu, ritualno nameshtajuci iglu na novo oshtancovani vinil, a kasnije na raznim drugim tehnoloshki inoviranim nosachima zvuka.

  Najrasprostranjeniji oblik rada u srbijici je sluzbenik u administraciji-neko ko servisira potrebe gradjana, a za drzavu, shto se uzajamnih obligacija tiche,...barem bi tako trebalo da bude,... gde se jasno svojim specifikumom izdvojila udarna peshadijska jedinica-shalterska radnica.

A shto tako eksplicitno-zensko,...pa ovde su se dramatichno izborile u potrebno profilisanim skilsima, uredno prirodno modifikovanim i razvijenim do perfekcije zahteva radnog mesta - te nemoj da bi neko vishe prichao, kako nema situacija, gde su mushkarci skoro potpuno zatajili. (Imaju oni svoje specijalno polje-sekjuriti, shiroki dijapaznon razradjenih efikasnih sposobnosti, ali to je neka druga pricha).

Elem, hoce li neko neshto da papiroloshki zavrshi u dragoj nam domovini, mora da se naoruza ekstremnim znanjem i veshtinama paralenih puteva prolaska do cilja, odlichnim vezama na pravom mestu, ojachan

Bio je dan kao i ovaj.

Jasan i mirisan.

Dole sijajuce zeleno, gore uzareno zuto, spojeno laviranim plavim.

I na toj slici slici On i Ona i izmedju njih Dobra Volja.

  Moja osnovna shkola je bila jedna od dve najprestiznijih u gradu, a moj razred najbolji u njoj. Najvishe vukovaca i odlikasha, sve deca iz finih porodica i po neko rasporedjen, da odrzva ravnotezu po tadashnjoj politichkoj korektnosti-sa druge strane.

I onda, neobichan raspored sedenja, napred u tri reda postavljenih klupa-dobri djaci, a u zadnjim lozama-ovi shto shkljocaju, kao da je trebalo povuci liniju razlike i istaknuti sjaj.

Tu iza granice, sedela je moja drugarica Petrovic Jovanaka, dete Roma i majke nepismene chobanice, poreklom iz nekog udaljenog sela. Otac je bio zeleznichar i kada je jednog uzareng letnjeg dana, pio pivo u kafani na zalaznichkoj stanici pomenutog mesta u daljini, sreo je njenu majku i tako bi Jovanaka.

Nas dve smo chesto zajedno ishle u shkolu , jer je ona stanovala u zgradi do moje i ja sam volela te nashe razdragane razgovore, koji skracuju put.

On

  Dragi Drugari,

ovaj blog je bio zamishljen, kao mesto sretanja svih ljudi Dobre volje da na najrazlichitije teme razmene mishljenja, shto u ovom sluchaju nije bilo neohodno i da se nalaze na istom mestu-bash lepo i konforno, zar ne?

Tokom vremna su nas svojim prisutvom pochastile mnoge poznate face i delile s nama svoju intimu i neke druge stvari i sve se razvijalo, manje vishe u pozitivnom pravcu. Trebalo je vremena da se malo naviknemo na novi vid komunikacije i prebolimo dechije bolesti, ali sve u svemu bilo je zanimljivo, zbavano, pouchno, duhovito, ponekad burno,...ali smo se zdruzili i navukli na ove razgovore, skoro ovisnichkom predanoshcu.

Polako su opcije pisanja dobijali i obichni korisnici, pa vip statuse, al to nije bilo dovoljno, jer sada je trebalo zauzeti teritoriju shto vishe i nametnuti svoje potrebe i manire, stanje prilichno dobro opisano u jednoj poslovici.

  .....e, chekajte me samo da zapalim,...mmmm,.....phuuuuu,...sad moze!

Evo , priznajem-kriva sam za sve pare!(Koje bolje da ne sabiram- da se ne bi oduzela!)

Kriva i porochna!

Pa ne moze sad bash bez greshke ni da funkcionishesh, zar ne?! Ono ljudski je!

A volim! Za ljubav se moze i poneshto oprostiti!

A shto je najgore, kada su svi pochinjali,  u gimanziji, meni skroz bilo truba. Prvo, nije me fakat privlachilo, a drugo, bilo mi nadasve bljak, da sedim u smrdjivoj klonji, u koju sam retko, zbog poznatih, u tadashnje vreme uobichajenih, vizuelno osecajnih efekata i zalazila i da se krijem od profana, pa posle josh kod kuce, da zvacem kalodont, ne bi li sakrila tragove izdajnichke prestupa.

Moji pocheci bili sasvim netipichni. Nishta zbog fore, nishta zbog poze, nego uchila sa dvoje srednjoshkolsko okorelih, pa onda, dok sabijash ma

Dragi blogeri,

bash bljutav neki osecaj imam ceo dan.

Neprijatnost i bespomocnost.

 Ponovo.

Juche smo se ovde na razne nachine secali tog nemilog proleca 1999. i nekako se slozili ipak oko jednog- da taj dan ne treba zaboraviti i da ga treba obelezavati.

A to shto se juche desilo u Beogradu, kao znak podsecanja na nashe stradanje, je u najmanju ruku bilo nedolichno.

Kakvu smo mi to poruku podelili medju sobom i kakvu poslali u svet?

Da li su razshmirane govorancije, sumnjivog sadrzaja, davno vec istroshenog i nedovoljno definisanog stava, jer niko nije spreman da se jasno i glasno ogradi od monstruozne politike, koja nas je dovela do vrata pakla, to shto osecamo i mislimo o tom dogadjaju?

Da li gomila huligana, koji nose slike krvnika kao heroje, uzvikuju ratni poklich i lome svoj grad, napadaja novinare, predstavljaju nas, kao naciju?

Zar nismo bili duzni da osmislimo dogadjaj, koji ce pokazti nashe neslaganje i protest, nashu tugu za stradalima, nash

 1999.

 Sedimo u redakciji, pijemo kafu, kao i obichno, zamor , telefoni, ualze izlaze saradnici- i niko ne veruje da ce se dogoditi.

A onda nas pushtaju ranije kuci, kao za svaki sluchaj. Padaju neke shale gorkog prizvuka, al odlazimo svi zurno.

 Uveche izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pushim. Ugledam neku neobichnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakachenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukucane da potvrde. Svi smo u nekoj nelagodi, al ne znamo o chemu se radi.

Neshto kasnije, u kupatilu pricham sa sestrom telefonom, kad upola rechenice, razdera se pomahnitali nepoznati zvuk.

Kaze ona- shta je to, ja- ne znam, Pa shta sad da radimo- pita ona, nemam pojma, idem da vidim, otvarm vrata i onda zvvviiiiijuuuu, prolomi se crveno zuta svetlost kroz okno i u sekundi napuni ceo prostor sobe i onda prasak. Jak i razoran i pun zle slutnje

Blog protesta zbog programa prisilne evikacije Roma

Lorka 

KRIK

Elipsa krika
ide od gore
do gore.

Tamo je maslina
bit ce crna duga
iznad plave noci.

Jao!

Kao gudalo viole
krik je uznemirio
duge strune vjetra.

Jao!

(Ljudi iz zemunica
pomaljuju svoje svjetiljke)

Jao!

Lorka

DRVETA

Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas stračni ratnici poslaše?
Ili ste

Sevdah party!

   Sedeo je tako, u nekom vremenu, na verandi svoje kuce, iznad varoshi koja je polako gasila zamor, obavijen grimznim nebom, Hajrudin bazardzija i pushio chibuk. Mirno, bez suvushnih pokreta, na vezenom jastuku, s jednom rukom na prekrshtenim nogama, chekao je, kao i svake vecheri, srebrno lice Meseca, da mu poshalje misli.

Polako se utapao u tamu krajolika, kroz koji je titrao sladunjevi miris behara i golicao mu nozdrve, navikle na opor dim duvana. Srknuo je retku kafu iz fildzna u bronznom drzalju, nechujno ga spustivshi, nakon gutljaja, ritualnim pokretom, na filigranski posluzavnik.

I sve ko iz srca,..i sedeo i pushio, i kafu pio.

A onda, od nekuda , sa ivice pogleda, krene neprimetno zvuk tuge i zvonki klepet papucha po kaldrmi u ritmu sintih leprshavih koraka ispod svile i pochnu da odzvanjaju, kroz grudi i secanje.

Okrenu se bururet u