Onda smo bili zajedno, svi nekako shire rasporedjeni a vishe ushushkani, makar iluzijom.

A Beograd je bio svet, a i vishe od toga za nas, jer smo u taj spoljashnji lagodno i slobodni mogli da odlazimo, mi studenti, tada zakorachili u svoj pravi zivot u kome nas tek sve cheka.

Po ceo dan zajedno na predavanjima i vezbama, a na pauzama skupljamo dzeparac da  kupimo ruchak, kafu i cigarete. Zlatni trougao za one sa studentskog trga- Komunalac, Brankovina i Smederevo u kojima se delilo 20 cevapa na petnaestoro, pa se trazilo uveg dodatak u hlebu, a za one sa akademije-

foto: Aleksandar Zec

 Umesto najave i poziva na koncert Partibrejkersa,  koji ce se odrzati u subotu na Tasu, preporucujem da procitate odlican Canetov intervju, u kome je na svoj specifian i iskren nacin dao jasan i beskompromisan sken svega onoga sto nas tisti.

Ovako se pobedjuje- drugarstvo, solidarnost, zajednistvo, inventivnost, volja, briga, vrednoca, mladost i lepota celog tog zagrljaja.

Sve obichno.

Sasvim.

I dan i grad u njemu

i nebo nad njim.

Ni jedne mrlje od oblachka, prosharane bljeskavim zutim, sakrivenog sunca.

Nishta.

Obichna ulica i obichan pas u njoj.

Njushka beznadezno po djubretu, bachenog sa prozora zgrade, pored koje se zatekao.

Saobracaj uobichajeno tutnji, poneka sirena nervoznog vozacha talasa kroz naviknuti napon buke.

Na

Dragi blogeri,

slucajno sam naletela na stranicu, na kojoj se vec neko vreme odigrava glasanje za digitalnu licnost godine i medju kandidatima naisla na Filipa Vuksu, mladica o kome smo ovde vise puta pricali, jer je njegovo angazovanje da poboljsa stavri u nasem gradu i pored prepreka na koje, dok taj svoj volonterski rad, potaknut samo entuzijazmom i ljubavlju obavalja, izuzetno, retko i fenomenalno.

 Cini mi se da podrska Filipu u