U dvoristu moje osnovne skole, na velikom odmoru, ali i pre i posle nastave, pocetkom osamdesetih su se pevale obrade tadasnjih hitova velike jugoslovenske rok scene. Dacu dva primera, a bilo ih je jos nekoliko...

Maljciki - VIS Idoli
"Plamene zore,
bude me iz sna.
Otvaram oci,
vidim Siptara..."

Motori - Divlje Jagode
"Nose bele kapice,
o pojasu kantice...
...
Siptari, Siptari,
Siptariiiiii..."

I posle se, kao, cudimo kako i zasto smo izgubili Kosovo...

Kiparski parlament je odbio predlozeno resenje Evropske Unije (a koje je kiparska vlada bila prihvatila) o uslovima pod kojima bi EU dao pare Kipru da izbegne bankrot. Oporezivanje od, u proseku, 10% stednih racuna u kiparskim bankama je kiparski narod spremno (i potpuno razumljivo) docekao na ulicama protestvujuci protiv diktata Brisela. Nepovoljni i nezeljeni uslovi su odbijeni, ali niko, naravno, ne postavlja dva sustinska pitanja: kako je Kipar uopste i dosao do ivice bankrota (dve najvece banke su ne-li-kvi-dne), i zbog cega se umesto jednog loseg resenja ide na jedno mnogo gore, a to je prosjacenje i ponizavanje u Rusiji.

Mozda i najgora zaostavstina Slobinog rezima (a koja je, po mojoj skromnoj proceni, tokom trajanja rezima umnogome i bila izvoriste svega ostalog) je to sto je uvela, planski, programski, svesno, i organizovano totalnu konfuziju i u glave ljudi, i u istoriju, i u (svaku) sadasnjost, a narocito u buducnost. Laz i zamena teza su postali sinonim za slobodno misljenje, totalno odsustvo odgovornosti za izgovorenu rec je postalo sinonim za slobodu govora, sloboda naciona je postala sinonim za slobodu pojedinca, slicnosti su postale sinonim za razlike, smrt je postala sinonim za zivot, sinonim je postao sinonim za dijametralno suprotno znacenje.

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

Od mojih mnogih passtime ljubavi i mrznji, mozda najizrazenija je neobjasnjiva zelja da se svake godine, uporno i iznova, penjem na visoke nadmorske visine sa kojih se posle zabrinjavajucom brzinom sjuravam nadole, i to na samo dve drvene, u moderno vreme i sarene daske, uz blagu pomoc dva metalna stapa. Naravno, treba se dobro i pravilno obuci i opremiti, treba revnosno odraditi domace zadatke, ali kada se jednom cak i polukompetentno iskristijanise od vrha do dna zicare, genetska mutacija je zavrsena i do kraja zivota ce se jednom (a katkad i dvaput) godisnje trositi perverzne kolicine para da bi se ponavljalo ovo iskustvo.

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...

... osim svog genija...

Rece jednom jedan irski pisac i pesnik, a usput promrmlja i jos ponesto...

Dugo sam razmisljao kako da napisem blog kome nece odmah neko da se seti da udari kontra blog. Koju god temu da izaberem i sta god na tu temu da napisem, uvek se nadje neki pametnjakovic koji se sa tim nece slagati, koji ce da misli na drugi nacin ili dijametralno suprotno, koji bi da pogleda stvari i iz malo drugacijeg ugla, da komentarise na svoju ruku. Kao da ljudi ne samo da nemaju preca posla od toga da citaju ove blogove, nego se cini da imaju toliko slobodnog (ili radnog) vremena da prosto uzivaju da nicim izazvani (i totalno u krivu) uzvracaju udarce putem forme koja se neopravdano, ali sa ljubavlju, naziva kontra-blog.

.. ili, kako je sve lakse nego mucnuti sopstvenom glavom, makar i pogresno...

Evo, ima vec neko vreme, a bogami i duze, svi pljuju po kapitalizmu. Drvlje i kamenje na liberalnu ekonomiju, slobodno trziste, demokratiju, ljudska prava, istoriju, geografiju... Smetaju nam ujedinjene nacije, evropska unija, smejemo se pokretu nesvrstanih, preziremo arapsku ligu, gnusamo se cionisticke zavere u srcu Vatikana. Srcu su nam prirasle kvazi-revolucionarne-kvazi-intelektualne 'mislece' novokomponovane (i po koja starogradska) opoziciono-principijelne gromade koje redovno i nadasve konzistentno na sve te opasnosti modernog sveta ukazuju jos od svojih profesorsko-akademsko-lingvistickih dana.

... ili... ko je ovde, u stvari, majmun...

To sto se desilo u Krusevcu i sto se desava posle Krusevca i u Engleskoj i u Srbiji je najblaze receno bruka i sramota. Ali u stvari nije to, nego je samo jos jedan zalostan pokazatelj na kom dnu se mi (Srbija) kao drustvo zaista i nalazimo. Necemo moci mi (u Srbiji, i svi na ovajilionaj nacin vezani za nju) da zivimo normalno jos dugo, dugo vremena.

Ono na sta stvarno ne mogu da dam odgovor ni sam sebi, a kamoli drugome, je otkud rasizam u Krusevcu? Ljudi u Krusevcu, osim na televiziji, retko da su imali prilike da vide crnca, a kamoli da zive pomesani sa ljudima africkog porekla. Mi nikad nismo imali kolonije, nikad se nismo kacili u nekakvo robovlasnistvo, eksploataciju.