"Dem a loot, dem a shoot, dem a wail,
A shanty town..."

Reggae muzika je direktni dokaz da smo svi mi dosli iz Afrike. Ne sa Kosova, nego iz Afrike. Ali i da smo svesnost konacno stekli tek kada su nam poslednji ostaci vode Sargasso mora poceli da hlade obraze uzavrele od hiljadugodisnjeg bunila, dok smo se polako budili na pescanim plazama karipskog arhipelaga. Iako jos uvek nisam stigao da iz prve ruke vidim Jamajku, zivot na ovom ovde ostrvu pruza i tu mogucnost da se moze imati najbolja moguca zamena. U to ne ubrajam Notting Hill karneval, iako ni on nije za bacanje. U to ubrajam setnju od Brixton Akademije do jedne picerije-udzerice, koju drzi jedan italijan (veliki navijac Intera iz Milana), a u koju se prolazi pored nekoliko radnjica sa svim i svacim, a izmedju ostalih i jedne prljave, zapustene prodavnice ploca u kojoj se ne putuje samo kroz vreme, nego se direktno penje unazad gore uz planetarnu pupcanu vrpcu.

Svrbela me tastatura da napisem nesto na ovu laku i nadasve romanticnu temu. Nije odavno bila obradjivana u nasoj 'javnosti', narocito sad kad su bili ovi izbori i kako je Nole poceo da se spotice u GranSlamovima, pa rekoh sam sebi, daj malo da priustim vernom auditorijumu razbibrigu i skandinavku u ovo tesko, ali uvek trenutno, post-olimpijsko vreme...

Eh da, Kosovo, tj. Kosovo i Metohija, bivsa socijalisticka autonomna pokrajina, a danas sta? Drzava? Okupirana teritorija? Oslobodjena teritorija? Oteto? Preoteto? Od koga? Kome? Za koga? Zbog cega?

Naravno, Kosovo (Metohija se

Eh, da... Evo dozivesmo i to da nam se olimpijada odrzava u komsiluku i da mozemo iz prve ruke, a nekoliko puta i iz nulte (direktno sa borilista) da iskusimo tu najvecu, najmasovniju i najznacajniju sportsku manifestaciju koja se odrzava na ovoj napacenoj planeti...

Doziveti olimpijadu u susedstvu i biti na neki nacin i deo nje je stvarno fantastican osecaj. Lako je biti cinican i sarkastican i pljuvati da je sve to samo 'hleba i igara' ili iskljucivo uzurpacija velikih kompanija i jos vecih mocnika. Ali kad na potezu od sto metara vidite pripadnike sto nacija koji su dosli da bodre svoje sportiste, ali i da se druze, upoznaju, osete tu atmosferu, vide na svakom koraku pet spojenih krugova, stvarno stalno nasmejana i srdacna lica hiljade volontera, i jedno iskreno dobro raspolozenje koje se oseca u vazduhu, ljudima ostaje samo jos da im se oci konstantno vlaze...

Eh da... Kanada, Australija, Novi Zeland, Sjedinjene Americke Drzave, i ostale sile osovine (razumes ti mene) napunise se nasih ljudi, u sirem smislu te reci, negde tamo u prvoj polovini devedesetih. A i kasnije...

I sam sam se nasao u Englesku negde u to vreme. Nisam vise mogao da izdrzim to hoce-padne-nece-padne, gotov-je-nije-gotov, devize-devize, i sva ostala ogranicenja slobode i prateca sranja, koja su tada verovatno teze nego sto bi trebalo padala jednom 20 something hodacu ulicama Beograda...

E sad, u to vreme, polovinom devedesetih, nekako i internet pocinje da uveliko promalja svoju glavu i slavu, pa se doslo do toga da je svakojaka susa i musa (gde ukljucujem i sopstvenu malenkost) uzela sebi za pravo da maltretira druge u cyber prostoru svojim (ne)vidjenjem sveta (i veka), a narocito u slucaju navijanja i politike.

Na ovaj blog me vise ponukao tekst Svetlane Slapsak (SS) na Pescanik.net "Cajnik za Kraljicu" (http://pescanik.net/2012/05/cajnik-za-kraljicu/ ... da, da, odem ponekad da vidim sta pise, kao sto odem i na NIN, NSPM, e-novine, Politiku, Blic, Kurir, Press, Danas, Vreme...), nego predstojeci Jubilej. Posto, kao sto je vec poznato, obitivam na ostrvu vec dugi niz godina, interesantne su mi dve stvari. Prvo, koliko jedna osoba koja vazi za obrazovanu i inteligentnu moze da dozvoli sebi da ne uradi osnovni research kad pocne da pise o nekoj temi vec se sluzi informacijama iz onih istih tabloida i zute stampe koje je u svom istom tekstu onda pljuvala, i drugo kako nista tako dobro ne otkriva unutrasnji kompleks kao plitka i povrsna kritika.

Ili Zunzara iz Zanzibara...

Evo, najzad posle godina i godina uzaludnog pokusavanja (ne stvarno), dobio sam zabranu komentarisanja. Na jednom blogu, kod jednog blogera, koji je nekad znao nesto i da napise (bez obzira slagali se sa njim ili ne), a ciji su kriterijumi o kvalitetima sopstvenih tekstova eksponencijalno opadali s vremenom. Dobio sam sut-kartu sa obrazlozenjem da sam "isti kao i jedan drugi", a sa kim navodno ne moze da se razgovara, a samo zato jer sam (po mom misljenju legitimno) zatrazio da me se ne bombarduje linkovima i pod-linkovima, nego da moze autor malo da se potrudi i napise neko originalno misljenje.

...across the Atlantic sea...

U cemu se sastoji sposobnost ovog opskurnog, tmurnog, depresivnog, siromasnog, kisovitog i hladnog grada da nam podari toliko radosti i zadovoljstva na ovom svetu?

 "Oh Manchester,

 so much to answer for..."

Toliko se nakupilo blogova o izborima da su vec totalno kontraproduktivni. Sve manje i manje znace, a niko ih vise i ne cita. Posto je vrlo lako ispuniti ta dva kriterijuma, a i sami izbori se blize, jos malo pa ce da nastupi predizborna cutnja/sutnja/patnja, evo i jedno moje konvolutivno misljenje (i ja slabo razumem sta sam hteo da kazem) da skromno doprinesem tronsko-pijedestalnom zaludjivanju i sveopstoj blamazi...

Kad su izbori u Srbiji u pitanju, niko ne glasa za opciju koja mu je u datom trenutku ekonomski i materijalno, pa cak ni ideoloski najbliza, tj. koja bi za njegov/njen konkretan zivot, u smislu poboljsanja istog bila najpozeljnija. Ne. Kod nas mali broj ljudi glasa racionalno, dok medjutim svi glasaju takticki i to na taj nacin da bi, ako je ikako moguce, uspeli da izdejstvuju da pobedi ona opcija koja im emotivno u tom trenutku najvise prija, a u isto vreme da najgore prodje ona opcija koju uglavnom iracionalno najvise mrze, i to sve bez obzira da li ce tako izabrana vlast zaista i da donese neko realno poboljsanje zivotnog standarda i drzavno-drustvenog okruzenja.

Evo dragi gledaoci, spremamo se, neckamo se, da li da rehabilitujemo cica Drazu. Znam, ako se zgrozimo onda smo komunisti, ako se ne slazemo onda smo izdajnici, ako se protivimo onda smo nepatriote, ako ne podrzavamo onda smo protiv nacionalnog pomirenja.

Ali, o cemu se tu u stvari radi. Imali smo problem. U Srbiji nije postojao niti jedan jedini disident. (Hm, Djilas, mozda, ali ni on nije pravi Srbin na kraju...) Nije postojao istinski protivnik sistema. Niko se poznat u Srbiji nije patio od komunizma. Svako ko je bio neko "ime i prezime" uzivao je vise nego lagodne pogodnosti sistema, bilo da se vozikao ladjama, bilo da je cenzurisao i sundirao stripove, bilo da je pisao 'kriticke' romane, bilo da je bivao izbacen sa fakulteta na institut da ne radi nista ali za solidnu platu, bilo da ga je prerano penzionisalo, bilo da je imao sve pogodnosti oficirovanja u Je-Ne-A, bilo da se po sluzbenoj duznosti svalerao sa suprugama funkcionera, bilo da je sedeo u istarskim kaficima i iscrtavao po mapi SFRJ put od Beograda do Rovinja ali samo po srpskim selima, bilo da je isao od izdavaca do izdavaca po beogradskim kafanama i 'ubedjivao' ljude koga da stampaju koga ne, bilo da je krao rukopise za drzavnu bezbednost, bilo da je pravio piramidalne banke (ne, ne mislim na Dafinu i Jezdu), bilo da je igrao tenis sa spanskim borcima prepodne, a poslepodne ih pljuvao po Ma..., bilo da je kao dobijao nasledstvo iz inostranstva a u stvari prao drzavne pare preko svajcarskih banaka, bilo da... I to sve pre nego sto se Sloba pojavio i ozvanicio pljacku kao drzavnu politiku i nacionalni interes.

Obicno, kad se preselite u novu sredinu (ako se ikada upustite u to da se zivotno maknete od starog kraja, mamice i tatice, lokalne pekare, lokalne kladionice i slicno), covek bude obasut sa svih strana novim, ponekad neobicnim, ponekad cudnim, ponekad frapantnim obicajima, rutinama, pogledima na svet i delovanju u istom. U datom slucaju (odlaska sa drevnih ognjista) postoje tri opcije: prva da tvrdoglavo odbijate fizicku realnost i da zivite u getu van prostora i vremena pretvarajuci se da ste jos uvek tamo odakle ste dosli, druga da zaboravite sve staro i da se ponasate ne kao da ste se vi rodili 'tamo' nego i da je cukun-deda u stvari oduvek bio odatle poreklom, i treca da kao i svako normalan, nadjete zlatnu sredinu gde cete prvo nju (novu sredinu) da prihvatite, a onda ce ona vama da izlozi na uvid sta sve moze i ne moze da pruzi, pa ce moci lep odabir da se napravi i relativno uziva u nekom mutantu starog i novog.