Evo, danas 11 godina od takozvanog petog oktobra.

Sta da se kaze? Nema nista. Sve je receno, a u stvari nista nije receno. Sve se zaista promenilo, a u stvari sve je ostalo isto. Akcija spasavanja Titanika je uspela. Spasen je brod, svi putnici se podavili...

Krenulo je bilo obecavajuce... prvih 5 minuta...

Tog leta hiljadudevetstodevedesetprve godine poceo je zavrsetak raspada Jugoslavije. Kosarkaska reprezentacija SFRJ je osvojila jos jednu zlatnu medalju. Zagrebacki Dinamo je promenio ime u HASK Gradjanski. Rezervisti su pozivani na "redovne vojne vezbe". Ivica Osim je postao trener Partizana. Izvrsen je ilegalni upad u monetarni sistem drzave. Rumuni su i dalje prodavali stvari za jednu "chrvenu". Proizvedena je poslednja dobra serija Yuga u kragujevackoj Zastavi. Granice su jos uvek bile otvorene. Sest predsednika su kao predgrupa odradjivali poslednju veliku jugoslovensku turneju Crvene Jabuke,

Za drugu polovinu septembra dvehiljadeprve godine imao sam zakazanu (nekoliko meseci unapred) strucnu konferenciju. Veoma sam se radovao odlasku u New York. Nikada pre nisam bio u Velikoj Jabuci. Planirali smo ostanak tako da nedelju dana imamo za privatno zezanje po Menhetnu i okolini. Celog tog leta se po kuci pevalo "start spreading the news...", bas je bilo uzbudjenje. Dobro, neko ce reci bezveze, sta se pale matori (tada ne bas toliko) ljudi na Njujork i slicno, ali je neka marsruta bila isplanirana (in no particular order):

Amy Winehouse je umrla onog trenutka kada je prodata prva kopija njenog drugog albuma, Back to Black. Posle toga je sve bilo samo jedna iluzija, obicna fatamorgana. Amy je ogolila svoj zivot do totalne apsolutnosti i darivala ga svetu na uvid. Posle toga nije postojalo nista vise da se uradi. Droga, pice, depresija, sve su to samo sekundarne pojave. Primarna je da je Amy dosla u raskorak sa celim svetom, sa svima nama kada je postalo jasno da mi ocekujemo jos, a ona nema vise nista da da, jer je vec dala sve. U moru eksperata koje smo poslednja dva dana slusali i citali po britanskim medijima,

...ima i mesa...

Ova godina totalno poludela. Iako global warming na obale gordog albiona treba da donese zahladjenje, jer ce navodno da ugasi golfsku struju, ove godine, negde od pocetka aprila, se konstantno przimo. Dobro, ne przimo se na 35 stepeni, ali Sunce nemilosrdno przi za engleske uslove. Citavih 21-22 stepena. Ovog proleca (u stvari "samo" do pre nedelju dana) kisa slabo i retko pada, povecerja su duga i lepa, obdanica traje do iza 22 casa 'ladno, i sta nam onda drugo preostaje nego da svakog vikenda, a bogami i po koji radni dan, bacamo rostilje, rostiljijade, i ostala gurmansko-mesnata

... a ni bilo kog drugog...

Eh, Branimire, Branimire, sta si bezveze prck'o, a sad cutis ko zalivena riba. Slusali smo te kad su "u nas" obe strane ulice bile suncane, i sad mi je malo mucno gledati kako matori ljudi od 4, 5, i 6 banki lamentiraju nad tvojim (ne)povratkom, a isto tako i kad gledam tebe kako sedis u Holandiji i teras mak na konac, misleci da ako se vec onaj prvi nije pojavio dvehiljadite,

Pokusavam da ne pisem blogove o dnevno-politickim stvarima, ali ovoga puta cu morati da prekrsim "pravilo". Takodje, vec je svako ko je imao sta da kaze o tome ponesto i rekao, pa ima smisla postaviti pitanje zasto ovo pisem. Ali svejedno...

Naime, podigla se kao sto znamo ovih dana, kuka, motika, i peticija da odbrani naseg vrlog Voju K. od celjusti strane inkvizicije u domacoj odori, da nikako, ni slucajno da ne ide da svedoci, niti da kaze bilo sta o tamo nekoj politickoj pozadini jedne pobune, i mozda jednog atentata. Sta ima tu da se dira covek koji danas jedini (kod nas je uvek

Devetog marta hiljadudevetstodevedesetprve sam prvi put osetio strah zivota u Beogradu. Sa svoje nepune dvadeset dve godine osetio sam da su se moji putevi i putevi mog grada i zemlje definitivno razdvojili. Iako nisam bas tog dana to svesno ili artikulisano shvatao, upravo je bilo tako. Slusao sam B92 i osecao veliki strah, ne toliko za konkretan licni opstanak, vec zato jer je bilo vise nego jasno i ocigledno da stvari vise nikad nece biti iste. Da ono u cemu smo uzivali, cemu smo se nadali za buducnost, kako smo zamisljali nase zivote i okruzenje, da se sve konacno i bespovratno srusilo u

Posto nikako ne mogu da se oslobodim navike da pratim vesti i dogadjanja iz Srbije, ma koliko se trudio, nisam mogao a da ne primetim pojacanu aktivnost kako u produkciji, tako i u pracenju "rijalitija" na nasim televizijama ove zime.

Ne uzimam sebi neko ekskluzivno moralno pravo da komentarisem drustvene vrednosti u zemlji u kojoj sam rodjen, ali iz koje sam odavno otisao, ali kako se u Srbiji svaka stvar dovede do ekstrema (uglavnom negativnog), a onda i do apsurda (uvek tragikomicnog), tako se i mi "zadnjepozivci" po svim osnovama, osetimo pozvanim da komentarisemo i damo svoje misljenje,

Jedna od najociglednijih, na prvi pogled, razlika izmedju zivota u Britaniji i Beogradu je procenat stanovnistva koji zivi u kucama u odnosu na stanove. Dobro, to je mozda najvise izrazeno kad se pogleda Beograd, u drugim gradovima u Srbiji je to malo bolje rasporedjeno, kako mi se cini. Ali posle odrastanja u novobeogradskom okruzenju gde su zivele, po vertikali, 50 osoba na 50 kvadratnih metara, pravo je osvezenje ziveti u kuci sa okucnicom i, ako imate srece ili para ili oboje, solidnom bastom. Kad covek malo razmisli, to nije samo razlika izmedju Srbije i Britanije, nego je i u mnogim ostalim