Pre neki dan naletih na jednu svoju staru sliku, koju odavno nisam video. Slika je sa pocetka osamdesetih godina, sa letovanja negde u Dalmaciji. Vetrovit, polusuncan, poluoblacan dan, stojim na rivi malog gradica, preplanuo od sunca, sa svojih dvanaest-trinaest godina, ali vec "izrastao" u visinu, tipican tinejdzerski pogled u svugde i nigde. Obavezan crni sorc, verovatno na nogama "starke" i pramenovi crne kose koji se lelulaju na vetru.

Prilicno sam se bio iznenadio kad sam se ugledao. Nije da nemam dosta slika iz detinjstva, mladosti i uopste, niti da nikad ne gledamo stare albume,

Malo, malo, pa nam se gospodin Emir pojavi u medijima sa svojim umetnicko-prosvetiteljskim poduhvatima, kako na filmskom, tako i na muzickom planu, a u poslednje vreme, bogami, i plajvaza se hvata, pa imamo i pisanu rec sto nam gromada dariva. Sad, reci cete, evo ga jos jedan koji mora da je izasao iz sinjela Pescanika (ili neceg mnogo goreg, ako ima ista gore), anonimus koji se namerio na naseg Nemanju. A nema takvog kao Nemanja na svetu celom, samo kojekakve bubasvabe, propalice, i strani placenici se usudjuju da ga uzmu u usta i opanjkavaju, tj. pljuju na pravdi boga, danas sigurno najveceg sina nasih naroda i narodnosti.

Jedna od najociglednijih, na prvi pogled, razlika izmedju zivota u Britaniji i Beogradu je procenat stanovnistva koji zivi u kucama u odnosu na stanove. Dobro, to je mozda najvise izrazeno kad se pogleda Beograd, u drugim gradovima u Srbiji je to malo bolje rasporedjeno, kako mi se cini. Ali posle odrastanja u novobeogradskom okruzenju gde su zivele, po vertikali, 50 osoba na 50 kvadratnih metara, pravo je osvezenje ziveti u kuci sa okucnicom i, ako imate srece ili para ili oboje, solidnom bastom. Kad covek malo razmisli, to nije samo razlika izmedju Srbije i Britanije, nego je i u mnogim ostalim

... ili... ko je ovde, u stvari, majmun...

To sto se desilo u Krusevcu i sto se desava posle Krusevca i u Engleskoj i u Srbiji je najblaze receno bruka i sramota. Ali u stvari nije to, nego je samo jos jedan zalostan pokazatelj na kom dnu se mi (Srbija) kao drustvo zaista i nalazimo. Necemo moci mi (u Srbiji, i svi na ovajilionaj nacin vezani za nju) da zivimo normalno jos dugo, dugo vremena.

Ono na sta stvarno ne mogu da dam odgovor ni sam sebi, a kamoli drugome, je otkud rasizam u Krusevcu? Ljudi u Krusevcu, osim na televiziji, retko da su imali prilike da vide crnca, a kamoli da zive pomesani sa ljudima africkog porekla. Mi nikad nismo imali kolonije, nikad se nismo kacili u nekakvo robovlasnistvo, eksploataciju.

Evo dragi gledaoci, spremamo se, neckamo se, da li da rehabilitujemo cica Drazu. Znam, ako se zgrozimo onda smo komunisti, ako se ne slazemo onda smo izdajnici, ako se protivimo onda smo nepatriote, ako ne podrzavamo onda smo protiv nacionalnog pomirenja.

Ali, o cemu se tu u stvari radi. Imali smo problem. U Srbiji nije postojao niti jedan jedini disident. (Hm, Djilas, mozda, ali ni on nije pravi Srbin na kraju...) Nije postojao istinski protivnik sistema. Niko se poznat u Srbiji nije patio od komunizma. Svako ko je bio neko "ime i prezime" uzivao je vise nego lagodne pogodnosti sistema, bilo da se vozikao ladjama, bilo da je cenzurisao i sundirao stripove, bilo da je pisao 'kriticke' romane, bilo da je bivao izbacen sa fakulteta na institut da ne radi nista ali za solidnu platu, bilo da ga je prerano penzionisalo, bilo da je imao sve pogodnosti oficirovanja u Je-Ne-A, bilo da se po sluzbenoj duznosti svalerao sa suprugama funkcionera, bilo da je sedeo u istarskim kaficima i iscrtavao po mapi SFRJ put od Beograda do Rovinja ali samo po srpskim selima, bilo da je isao od izdavaca do izdavaca po beogradskim kafanama i 'ubedjivao' ljude koga da stampaju koga ne, bilo da je krao rukopise za drzavnu bezbednost, bilo da je pravio piramidalne banke (ne, ne mislim na Dafinu i Jezdu), bilo da je igrao tenis sa spanskim borcima prepodne, a poslepodne ih pljuvao po Ma..., bilo da je kao dobijao nasledstvo iz inostranstva a u stvari prao drzavne pare preko svajcarskih banaka, bilo da... I to sve pre nego sto se Sloba pojavio i ozvanicio pljacku kao drzavnu politiku i nacionalni interes.

Post-izborna aukcija koja se upravo sprovodi u Srbiji me inspirisala da napisem par recenica o jednoj pojavi kojom se ovde zezamo gotovo svakodnevno...

Da li kupujete na eBay-u?
Da li prodajete na eBay?
Koliko imate feedback-ova? Da li ste na zutoj, plavoj, ljubicastoj zvezdici? Ili ste vec "shooting star"?
Ukucajte bilo sta i naci cete to na "i-beju"!

Elem, vec nekoliko godina groznica kupo-prodaje polovnih (i novih) stvari na

.. ili, kako je sve lakse nego mucnuti sopstvenom glavom, makar i pogresno...

Evo, ima vec neko vreme, a bogami i duze, svi pljuju po kapitalizmu. Drvlje i kamenje na liberalnu ekonomiju, slobodno trziste, demokratiju, ljudska prava, istoriju, geografiju... Smetaju nam ujedinjene nacije, evropska unija, smejemo se pokretu nesvrstanih, preziremo arapsku ligu, gnusamo se cionisticke zavere u srcu Vatikana. Srcu su nam prirasle kvazi-revolucionarne-kvazi-intelektualne 'mislece' novokomponovane (i po koja starogradska) opoziciono-principijelne gromade koje redovno i nadasve konzistentno na sve te opasnosti modernog sveta ukazuju jos od svojih profesorsko-akademsko-lingvistickih dana.

Amy Winehouse je umrla onog trenutka kada je prodata prva kopija njenog drugog albuma, Back to Black. Posle toga je sve bilo samo jedna iluzija, obicna fatamorgana. Amy je ogolila svoj zivot do totalne apsolutnosti i darivala ga svetu na uvid. Posle toga nije postojalo nista vise da se uradi. Droga, pice, depresija, sve su to samo sekundarne pojave. Primarna je da je Amy dosla u raskorak sa celim svetom, sa svima nama kada je postalo jasno da mi ocekujemo jos, a ona nema vise nista da da, jer je vec dala sve. U moru eksperata koje smo poslednja dva dana slusali i citali po britanskim medijima,

Za drugu polovinu septembra dvehiljadeprve godine imao sam zakazanu (nekoliko meseci unapred) strucnu konferenciju. Veoma sam se radovao odlasku u New York. Nikada pre nisam bio u Velikoj Jabuci. Planirali smo ostanak tako da nedelju dana imamo za privatno zezanje po Menhetnu i okolini. Celog tog leta se po kuci pevalo "start spreading the news...", bas je bilo uzbudjenje. Dobro, neko ce reci bezveze, sta se pale matori (tada ne bas toliko) ljudi na Njujork i slicno, ali je neka marsruta bila isplanirana (in no particular order):

Pisem ovaj blog pomalo neplanski. Nisam planirao da stavljam nista ovih dana, ali jedna vest od sinoc me je prakticno naterala da se latim plajvaza.

Naime, pretpostavljam da vecina ljudi zna, juce je moj voljeni Partizan, kosarkaski klub, igrao prvu utakmicu cetvrtfinala Evrolige u Tel Avivu protiv Makabija. Ko ne zna, Makabi je jedan od klubova sa najvecim budzetom, kako se to popularno kaze, domaci teren im je prilicno "vruc", sto znaci, ne gube utakmice tamo lako, i jedan je od favorita svake godine maltene za osvajanje trofeja najboljeg kosarkaskog tima Evrope. E sad, sta je juce