ili "If music could talk"...

"Oh, mama, mama, look there
your children are playing in that street again.
Don't you know what happened down there?
A youth of fourteen got shot down there..."

Dvadeset drugog decembra dve hiljade druge godine dosao sam kao i obicno na posao. Raspolozenje praznicno, tri dana do krismesa, svi malo rade, malo jedu Quality Street i ostale sezonske kalorijske

Ili Zunzara iz Zanzibara...

Evo, najzad posle godina i godina uzaludnog pokusavanja (ne stvarno), dobio sam zabranu komentarisanja. Na jednom blogu, kod jednog blogera, koji je nekad znao nesto i da napise (bez obzira slagali se sa njim ili ne), a ciji su kriterijumi o kvalitetima sopstvenih tekstova eksponencijalno opadali s vremenom. Dobio sam sut-kartu sa obrazlozenjem da sam "isti kao i jedan drugi", a sa kim navodno ne moze da se razgovara, a samo zato jer sam (po mom misljenju legitimno) zatrazio da me se ne bombarduje linkovima i pod-linkovima, nego da moze autor malo da se potrudi i napise neko originalno misljenje.

Amy Winehouse je umrla onog trenutka kada je prodata prva kopija njenog drugog albuma, Back to Black. Posle toga je sve bilo samo jedna iluzija, obicna fatamorgana. Amy je ogolila svoj zivot do totalne apsolutnosti i darivala ga svetu na uvid. Posle toga nije postojalo nista vise da se uradi. Droga, pice, depresija, sve su to samo sekundarne pojave. Primarna je da je Amy dosla u raskorak sa celim svetom, sa svima nama kada je postalo jasno da mi ocekujemo jos, a ona nema vise nista da da, jer je vec dala sve. U moru eksperata koje smo poslednja dva dana slusali i citali po britanskim medijima,

Nekoliko puta sam pocinjao blog o Ekatarini Velikoj, ali nikako nisam mogao da prodjem drugu recenicu, a da me ne obuzme neko cudno osecanje koje mi nije dozvoljavalo da nastavim dalje i da artikulisem, na neki nacin, ono sto zelim da napisem o tim ljudima i o nama samima. Nekako mi se srce stegne, mozak mi se zarobi i jednostavno ne mogu dalje. Onda se opet vratim, ali na kraju obrisem sve, i tako mesecima. Medjutim, ovog puta sam odlucio "da izdrzim", i da ipak srocim koliko-toliko neki zapis o toj grupi, vremenu i sta je ona meni, a koliko vidim i mnogim drugima, znacila.

Bio sam

Igrom slucaja zivim na Ostrvu. Takodje igrom slucaja, a i cinjenicom da je pre 15-tak godina prokopan tunel ispod engleskog kanala (srpski: Lamans), Pariz je na 2 sata i 15 minuta vozom, ili 5 sati automobilom (bez da kvasim noge) od kuce.

I tako, neko vreme, koliko obaveze dozvole, se provodi u carima nasa dva najveca grada: London - Pariz... Kao nekad Beograd - Zagreb...

Dva grada, toliko razlicita, a toliko slicna. Jedan drugog bas i ne vole, ali jedan bez drugog ne mogu. Ne ogleda se tu samo razlika izmedju engleza i francuza, jer su i London i Pariz odavno prestali da

Djavo (ili bog?) mi nesto ovih dana nije davao mira. Sto puta sam sebi rekao da necu, da ne treba to da radim, da nema potrebe da se uplicem (opet) u ta vrzina kola. Ionako se radi o licnom izboru, licnom osecanju i unutrasnjem sklopu i ustrojstvu svakog pojedinca.

Pa zasto onda (jos jedan) blog o religiji?

Zato sto se, narocito u poslednje vreme, sa obe strane toliko zamutila granica izmedju vernika i nevernika, religioznih i ateista, crkve i drzave, institucija vere i institucija slobode, agnostika i... dve stolice... da sam morao da reagujem.

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...

Ljudska vrsta se vise puta, iznova, redovno, i uvek bez greske uzdigne na visinu zadatka da dokaze da je sposobnost da izneveri samu sebe jedina konzistentna konstanta kojom se brizljivo orijentise tokom svoje evolutivne plovidbe. Za to smo krivi koliko mi sami, toliko i objektivne okolnosti. U stvari, nasa nesposobnost da shvatimo da objektivne okolnosti ne postoje. Postoji samo subjektivna percepcija necega sto se kolokvijalno (i da bi se skratila prica) naziva stvarnost. Ali sta je stvarno stvarnost ne moze se odgovoriti

Eh da... Kanada, Australija, Novi Zeland, Sjedinjene Americke Drzave, i ostale sile osovine (razumes ti mene) napunise se nasih ljudi, u sirem smislu te reci, negde tamo u prvoj polovini devedesetih. A i kasnije...

I sam sam se nasao u Englesku negde u to vreme. Nisam vise mogao da izdrzim to hoce-padne-nece-padne, gotov-je-nije-gotov, devize-devize, i sva ostala ogranicenja slobode i prateca sranja, koja su tada verovatno teze nego sto bi trebalo padala jednom 20 something hodacu ulicama Beograda...

E sad, u to vreme, polovinom devedesetih, nekako i internet pocinje da uveliko promalja svoju glavu i slavu, pa se doslo do toga da je svakojaka susa i musa (gde ukljucujem i sopstvenu malenkost) uzela sebi za pravo da maltretira druge u cyber prostoru svojim (ne)vidjenjem sveta (i veka), a narocito u slucaju navijanja i politike.

Eto, posle tacno 20 godina, ponovo se nadjoh na hrvatskom primorju. Vise sticajem raznoraznih okolnosti nego sto sam imao zelju da ciljano idem tamo, ali tako je ispalo "najzgodnije" za ovogodisnju morsku avanturu.

I, kako je bilo? Pa, nije bilo lose, ali nije bilo nista "wow". Staro, klasicno SFRJ iskustvo sa mora, plus autoputevi bez kojih se danas verovatno niko ne bi uputio podno