B92 Blog

Još pamtim taj dan kada sam sa nevericom pročitala da je upravo objavljeno srpsko izdanje  "Imena ruže". Prvo sam pomislila da je u pitanju neka greška - posedujem perfektan prevod "Imena ruže" već godinama!

Do tada sam dva puta pročitala "Ime ruže" i nijednog trenutka nisam primetila da je u pitanju hrvatsko srpski prevod Grafičkog zavoda Hrvatske.

          Ako dođe do upokojavanja, sudim da je najbolje to izvesti u - zelenom dečjem nameštaju. Dok me drži trenutni stolarsko furiozni zanos prekrajanja kućnog prostora, predlažem, srednje kreativno, da poslednji smeštaj bude izveden u nešto suženom garderoberu, na kojem se jedna bela vrata mogu ostaviti netaknuta sa sve šarkom, i zelenom okruglom plastičnom ručkom.

Nije fancy, ali je avangardno, sveže i razbribrižno, ako prilika možda i nije.

Retko se to dešava: stižem do poslednjih stotinak stranica knjige, počinjem da dišem s nijansom neodobravanja, kao da je na knjigu moguće vaspitno delovati da se, pod uticajem neiskazane kritike, pomalo produži. Zagledam kraj, ali ne otvaram poslednje strane i pitam se, ako nastavim da čitam sa ovom strašću, koliko će mi još trajati?

Za Blog B 92, Vesna Vujić, PR Komisije za hartije od vrednosti 

Livnica u Kikindi 2002. godine. Mnogo zaposlenih na prinudnim odmorima, većina na minimalcu.

Radila sam reportažu u Kikindi za Produkcijsku grupu „Mreža“ i  razgovarala sa puno ljudi.

Mnogi su  tada novac od nadoknade za odlazak iz preduzeća trošili na nove automobile, belu tehniku, na trenutni osećaj blagostanja.

Otišla sam u kuću jednog radnika Livnice, koji je godinu dana ranije uzeo otpremninu, ne veliku, nešto više od  hiljadu maraka.Pre nego što  je odlučio da se upusti  u samostalan posao razmišljao je čime bi mogao  da se bavi  s tako malo novca i opredelio se za proizvodnju jaja. U jednom delu dvorišta napravio je kokošinjac, kupio kokoške i upustio se u neizvesnost.

Niko u njegovoj porodici  nije bio  poljoprivrednik, on lično nije imao nikakvo iskustvo. Kupio je knjige o proizvodnji jaja i počeo da uči i da radi .

Ne o mamlazima. Dakle, ultra antipolitički post. 

    Navuci šešir, izoštri uši i pusti korak. Njujork uvek čeka da te nekuda odvede.

    Grlo sam odrala ubeđujući sve koji posećuju Njujork da u širokom luku zaobiđu ne-njujorke: times squarove, brodvejske predstave, 34-tu ulicu, zgradu Ujedinjenih nacija i slične ludastoće. Završilo se kao i moje dvadesetominutno traženje fontane Di Trevi.

Baš kad sam spuštala opranu odeću pored kontejnera na uglu svoje bgd ulice, pomislih na Njujork.

S razlogom.

Iako grandiozno studentski dekintirana, u Njujorku sam provela dve godine neobično ispunjenog „dobrotvornog" života* (termin koji ovom prigodom treba da obuhvati mene kao primaoca i davaoca & instituciju davanja).

Moj „dobrotvorni" život počeo je da cveta  onog momenta kada sam u podnožju stepenica moje nyc zgrade pronašla jednu nosiljku za veš, štipaljke i još neke sitnice i uputstvo - uzmite slobodno.