B92 Blog

Pronađite grešku: 

U intervjuu listu Blic Uslov SPS: Kraj progona porodice Milošević od srede 28.maja potpredsednik SPS-a Milutin Mrkonjić izjavio je sledeće:

Mi tražimo realizaciju našeg programa. I nisu nam bitna dva ili 18 ministarstava, već samo ko je u stanju da realizuje program koji imamo. Međutim, preduslov bilo koje priče za nas je da prestane progon porodice Milošević i da se oslobodi Dragoljub Milanović.

Navedenom izjavom visoki funkcioner reformisane Socijalističke partije Srbije pozvao je na nepoštovanje sledećih odredbi važećeg Ustava Republike Srbije:

Лесковац, 18.04.2008.

... не знам само шта ће им овај у средини...

баш им (нам) некако квари угођај...

najlepše je ne biti prisutan

milutinu petroviću,
povodom jednog započetog razgovora...

Kad god se povede reč o Zoranu Đinđiću ja se najpre setim onog snimka kada Zoran u kampanji Srbija na dobrom putu nekom mladom čoveku, nebitno u kom gradu, govori o Životu i, između ostalog, kaže: "Znate, Život je čudo", u tom trenutku gotovo se zaplakavši... Taj snimak i budućnost o kojoj je tako često pričao meni su uvek prve asocijacije na dr Zorana Đinđića. Upravo zbog toga kad govorim o njemu zapravo govorim o budućnosti – budućnost je reč sa kojom je najviše operisao i koju i dan danas najčešće izgovaramo kad god se spomene njegovo ime. Sve njegove misli, energija, životno, političko i filozofsko iskustvo bilo je okrenuto upravo ka budućnosti. U ime te budućnosti Zoran je ponekad lakonski znao da se odnosi prema problemima i opasnostima nasleđenim iz prošlosti s kojom se suočavao na svakom koraku. Idući u susret problemima, Đinđić nije želeo da se više no što je bilo neophodno bavi tim zlobnim, šićardžijskim, nazadnjačkim, palanačkim mentalitetom s kojim se svakodnevno suočavao.

Na pitanje da li ova izjava znači da ljudi koji misle drugačije od aktuelne vlasti u Srbiji više nisu bezbedni Ilić je odgovorio: "ne možemo da branimo ljude koji idu i vode akciju da Kosovo nije naše da ih ne pretuče neko ko je došao sa Kosova".

U najboljem maniru Gorana Matića, Ivana Markovića ili njegove slavne prezimenjakinje, Velimir Ilić pozvao je na linč političkih neistomišljenika u ovoj zemlji.

Mislio sam da smo već videli sve i da, bar od nečega što se ranije zvala Demokratska stranka, više ništa ne može da iznenaditi – međutim, današnji intervju Dragoljuba Mićunovića, potpisanog kao predsednik Političkog saveta DS, dat Danasu umnogome prevazilazi viđeno, čak i kad je ova neprincipijelna grupacija u pitanju.

Odgovornost za nasilje snosi Vlada Srbije, bez trunke ograde ili pak griže savesti kaže profesor koji, očito, već odavno stanuje u onoj narodnoj starost-ludost. Takođe, u navedenom intervjuu ovaj vremešni Marsovac obaveštava nas i o tome kako danas u Srbiji postoje: Neke političke partije koje žele nastavak sukoba i prekid odnosa sa EU (ma jelte molim vas!?).

Da ne bude kako izvlačim iz konteksta evo još par karakterističnih citata:

8. aprila 1994. godine u svom stanu u Trećem bulevaru broj 118 u Novom Beogradu pronađena je mrtva Radislava Dada Vujasinović, novinarka lista Duga. Kao zvaničan uzrok smrti tadašnje vlasti navele su samoubistvo.

Sumnju u zvaničnu verziju uzroka smrti Dadine smrti prva je izrazila njena porodica pošto su na mestu Dadine smrti pronađeni tragovi uzoraka krvi dve različite krvne grupe što je pouzdano utvrdila i sudski veštak Mirjana Štajner. Navedene sumnje potvrđuju i nalazi veštačenja po kojima je Dadino ubijeno telo bilo pomerano... Porodica Vujasinović još 1994. godine Okružnom javnom tužilaštvu dostavila je izveštaj stručnjaka za sudsku medicinu Rastislava Lazarevića i balističara Zorana Jovanovića, prema kojima Dada Vujasinović nije mogla sama sebi da nanese smrtne povrede od kojih je izgubila život.

 Vest ruske agencije Itar-Tass po kojoj su Mirjana Marković i Marko Milošević od Ruske federacije u proleće 2006.godine dobili politički azil (po nekim listovima čak i državljanstvo) u toj zemlji nužno nameće sledeća pitanja:

Starice koje ispadaju

Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se.

Kroz prozor se nagnula druga strica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala.

Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta.

Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gdje su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.

Epizodna uloga koju je u upravo završenom Utisku nedelje odigrao portparol DSS-a Andreja Mladenović jedan je od vrhunskih primera nemoralnosti i političkog konvertitstva uopšte zabeleženih na srpskoj političkoj sceni. Nisam odmah zapisivao – tako da parafraziram, ali suština je svakako tu:

- Hoćete li poodržati Borisa Tadića ?

- Pa ne znam, pa videćemo, nismo još zauzeli stav, ne mogu još ništa da vam kažem...

- U delu javnosti postoji mišljenje da prećutno podržavate Nikolića...

- Ako je u jednom delu javnosti stvoren takav utisak, šta mi tu možemo...

- Hoćete li podržati Nikolića ?

- Ne mogu sada to da vam kažem... Mi ćemo sledeće nedelje doneti stranački stav...

- Zašto ucenjujete Tadića ?

- Ma ne, ne ucenjujemo mi njega nego samo hoćemo da preciziramo ono što smo već dogovorili...

Naravoučenije:
- Evropska unija moraće da bira..

Radikali definitivno nisu glavni problem ovog društva, kao ni birači i pristalice naopake i mazohističke politike koju ova stranka personifikuje. Da jesu, stvar bi bila prilično beznadežna, pošto ti ljudi, kao što vidimo, neće jednostavno nestati.

Zbog toga priča ako ne pobedimo mi doći će radikali više nije dovoljna najmanje iz tri razloga:

1) Pitanje demokratije je, prevashodno, pitanje političke odgovornosti – kako za činjenje tako i za nečinjenje. Zbog toga pre nego što zatraži i eventualno dobije našu podršku za drugi krug gospodin Boris Tadić morao bi prvo da podnese račune, da prizna greške i da ponudi viziju.

Umesto toga ponovo nam se nudi jednačina sa dve poznate koja, nužno, kod sve većeg broja glasača proizvodi sledeći stav: Ako od dva zla treba da biram manje tj. ako je manje zlo jedino što mi ostaje onda na izbore (referendume) jednostavno više ne želim da izlazim.

2) Ne želim manje zlo → nego veće dobro.

3)  Pričom o dva zla, evidentno, ne postiže se ništa osim onog što se ustvari najmanje želi: mobilišu se i homogenizuju pristalice SRS-a jer je, jelte, njima upravo to i cilj. 

Dakle, ukoliko priča o demokratskoj i radikalskoj Srbiji doprinosi demoralizaciji demokratske a homogenizaciji radikalske Srbije, logično pitanje je: zašto se onda ona priča i šta joj je moguća alternativa?

1. Kvaziintelektualna pseudoelita 

● Koje su to ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje, obrasci ili vizije kojima se rukovode ljudi koji trenutno vladaju ovom nesrećnom zemljom – odnosno oni koji to društvo pokušavaju da menjaju.  

● Šta znači i da li u današnjem srpskom društvu uopšte postoji ta famozna društvena (intelektualna) elita o kojoj se tako često govori? Koji su uzroci, ili gde su koreni elementarne nesposobnosti srpske inteligencije koja nikad nije smogla snage čak ni da pokuša da se ozbiljno i organizovano bavi stvaranjem autentičnog kulturnog obrasca društva u kom živi? Zbog čega među onima koji danas na bilo koji način utiču o našim sudbinama ima tako malo pametnog, civilizovanog, moralnog i obrazovanog sveta? Šta je uzrok nesrećnoj činjenici  koja tako ogoljeno ukazuje na to da obrazac društveno poželjnog ponašanja Srbije današnjice pogubno personifikuju razni Tijanići, Ilići, Mihajlovi, Šormazi, Vukadinovići i ostali Balinovci... 

Poslednjih nedelja intenzivno posmatram lica prolaznika. Ne sećam se tačno ko – ali svakako neko veoma pronicljiv – u vreme najžešćeg beznađa devedesetih rekao je, (citiram po sećanju), da se sva materijalna beda i moralna raspuštenost jednog društva najbolje čita sa lica ljudi na ulicama.  

Pošto sam poslednjih nedelja dosta putovao ─ većina žena i muškaraca koje sam na ulicama (Novog Sada, Niša, Bora, Beograda...) susretao izgledali su mi kao da su nekom čudnom srećom pobegli sa mitinga Srpske radikalne stranke, Nove Srbije, ili, ne daj bože, s glavnog odbora DSS-a. Traume, fizičko i duhovno nasilje vidljivi su svuda oko nas. Koštuničin facijalis postaje opšte mesto, a lica ljudi kao da naprosto vape za tim da ih neko ohrabri. Da im kaže neku dobru vest...