B92 Blog

Incident kojim je obeleženo otvaranje ovogodišnjeg Novosadskog salona - najstarije likovne manifestacije u Vojvodini, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada - samo dva dana nakon otvaranja uzima razmere događaja koji pokazuje potencijale da dovede do značajnije transformacije ove, već duži niz godina, otužno provincijalne manifestacije. No, idemo redom:

Otvaranju ovogodišnjeg Salona prethodila je Inicijativa koju je potpisalo 50 od ukupno 56 umetnika koji učestvuju na ovogodišnjem Salonu, usmerena ka gradskim vlastima u Novom Sadu u kojoj se od gradonačelnika Igora Pavličića i Gradske uprave za kulturu traži da preispitaju budžet namenjen kulturi, kao i da pristupe rešavanju statusa umetnika i umetničkih udruženja u gradu: 

Nedefinisanost kulturne politike, nerešeni status umetnika, njihov radni i životni prostor, budžet namenjen kulturi i način kako se njime gazduje jasni su pokazatelji zapuštenosti kulture u Novom Sadu... Očekujemo da prigodna beseda na otvaranju Novosadskog salona zaboravi na floskule o sjaju i uspesima novosadske kulture, da Gradska uprava za kulturu bude generator kulturnog razvoja grada i da konačno ponudi korektne uslove za dijalog i kreiranje nove kulturne politike... (Nikola Džafo, jedan od pokretača Inicijative) 

Kako na otvaranju nije uočeno prisustvo gradskog ministra za kulturu Andreja Bursaća, niti bilo kog drugog iz gradske uprave ceremonija otvaranja na par minuta prekinuta je zvucima pištaljki ─ instrumentima kojima se grupa umetnika koja se predstavlja kao Orkestar za vanredne situacije poslužila kako bi izvela pesmu "Marš" posvećenu gradskim vlastima i njihovom nemanju nikakve kulturne strategije, a u znak podrške umetnicima i umetnosti.

O vladajućem obrascu (mišljenja) – ili kako izgleda (društveno poželjan) srpski intelektualac današnjice...

Mislim da bi danas narod koji zovu srpskim morao da shvati da je njegov jezik mali, i da je i on sam mali (ima nas oko šest miliona, a samo grad Meksiko ima 22 miliona). Izgleda idiotski da mi vodimo politiku kao da smo imperijalna sila koja samo što nije pokorila Evropu, umesto da naučimo kako da Evropi pokažemo svoje manastire, freske,... i budemo zaista ugostitelji, što se nekad ovde zvalo gostoljubivi. Ako to ne naučimo, jedino što će nas vezivati sa čovečanstvom biće samo smrt. Ovog puta naša, ali to nije stvar umetnosti. To je stvar bontona i građanske kulture. Ne udvarati se sopstvenom narodu, ako su njegovi snovi bolesni.
                              Vujica Rešin Tucić, Smrt je naša tradicija, 1999.

ODGOVORI NA PITANJA: TEZE ZA TEKST...

● Koje su (dominantne) ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje i obrasci kojima se rukovode institucije i(li) pojedinci koji trenutno vladaju ovom zemljom – odnosno oni koji bi to društvo trebali da menjaju? 

- Prošlost koju nismo uspeli da prevladamo - vratila nam se

kao sadašnjost u kojoj iznova živimo vlastitu prošlost. 

- Šta li nas onda čeka u budućnosti ? 

- Kako "šta?" - pa isto prošlost !!!

IN MEMORIAM: Jaroslav Supek (1952 ─ 2009)

Da li im je sve oprošteno

Iako je priča o lustraciji zauzimala značajno mesto u brojnim političkim kampanjama ─ kako bi izbori prošli ista je silazila sa političkih agendi i bila jednostavno zaboravljana. U Srbiji danas ovom temom bavi se nekoliko listova, par organizacija koje se bave ljudskim pravima, dva veb sajta i po jedna TV i radio emisija. Umesto dileme na koji bi se vremenski period lustracija odnosila: na vreme od 1945.godine ili od trenutka dolaska na vlast režima Slobodana Miloševića ─ priča je tendenciozno skrenuta na odgonetanje da li je lustracija u Srbiji uopšte moguća, s podrazumevajućim negativnim odgovorom. Međutim, da li je baš tako?

Mesta simboličkog (istorijskog) pamćenja ili (poželjnog) kulturnog zaborava...

Pitanje spomeničkih skulptura u javnom prostoru (u daljem tekstu: spomenika) poslednjih godina reaktuelizovano je nizom afera koje, još jednom, dokazuju da društvo bez izgrađenog kulturnog obrasca, strategije, identiteta – jeste društvo osuđeno da tumara, čineći uvek iste greške u kojima kultura (spomenici posebno) postaje sredstvo manipulacije, ili pak polje iskazivanja političke bahatosti i ničim ograničene moći. Podizani po principu: političar na vlasti, mimo svih procedura ili pak uz provizorijum istih, po vlastitom nahođenju izabere/pronađe umetnika, po pravilu "našeg čoveka koji to zna da uradi", zatim iz gradske / pokrajinske / republičke kase (koja je već pri ruci) prebaci novce tamo di treba i stvar je rešena! Na ovaj način – umesto simboličkih mesta koja odražavaju one (stožerne) vrednosti koje u jednom društvu jesu uzorne, samim tim i nesporne ─ spomenici postaju poprišta stalnih sukoba, podela i najprizemnijih političarenja koja, neretko, prete da eskaliraju i u nešto opasnije.

Već svojom pojavom na javnoj i političkoj sceni, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, unutar tadašnje komunističke nomenklature Latinka Perović, zajedno sa Markom Nikezićem, bila je oličenje novog tipa političara koji se zalagao za dogovore i istorijski kompromis kao način rešavanja problema među jugoslovenskim narodima – baš kao i za modernu privredu po zapadnom modelu koja bi, dakako, podrazumevala povlačenje komandne uloge politike iz privredne sfere. Već od tih, ranih dana, pa sve do danas cilj Latinkinog dela, ali i samog života njegove autorke, bila je i ostala Moderna Srbija.

I Velimir, i Miladin, i Srboljub, i Kosovo, i Rusija, i EU, i Kina!
Ili ništa – na manje ne pristajemo!!!

Sposobnost ili nesposobnost društva da jasno artikuliše i odbrani vlastiti vrednosni sistem direktno je srazmerna meri dopuštenosti različitih oblika ekstremističkih ponašanja u istom. Nedavni događaji, prvo u Skupštini Srbije potom i na ulicama Novog Sada, pokazuju da srpsko društvo i njegova tzv. politička elita, nažalost još nemaju potrebnu meru hrabrosti i odlučnosti u odbrani civilizacijskih tekovina koje se u zrelim, odgovornim društvima, naprosto podrazumevaju. Slabo društvo, logično, ohrabrenje je različitim oblicima ekstremizama na (nesmetano) delovanje. Slabo i neodlučno društvo permanentno odašilje poruku o isplativosti zločina ─ samim tim i da će isti ostati nesankcionisan.

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

O ODGOVORNOM DRUŠTVU


Poštovani gospodine Pavličiću,

poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli. Kažem nažalost zato što je u celoj stvari sa suštinskih i za grad bitnih tema priča skrenula u ravan dnevnog politikanstva, na momente grotesknog, u svakom slučaju za utemeljenje principa i izgradnju ili revitalizaciju narušenog vrednosnog sistema sasvim neučinkovitog. Prevashodno, propuštena je prilika da se javnost podseti na koji način je navedeni spomenik postavljen. Takođe, dopušteno je da u gradu koji ima toliko nerešenih problema spomenik postane politički dominantno pitanje.

... (LOŠEM) UMETNIČKOM UKUSU I JOŠ PONEČEM...

Zahvaljujući šarenim magazinima tipa Glory, Story i sličnim ne retko imamo prilike i da, kako se to kaže, “zavirimo u stanove poznatih“, to jest budemo svedoci najčešće lošeg umetničkog ukusa srpske (kvazi) elite. U redu, apsurdna postavka tako nešto čini, rekao bih, logičnim: ukoliko je već reč o kvazieliti kakav bi joj ukus bio nego loš? Stvar je, međutim, mnogo ozbiljnija no što se to na prvi pogled možda čini. Ljudi koji su u ovoj zemlji zainteresovani za kupovinu umetničkih dela ─ čast izuzecima, naravno ─ ili nemaju para ili pak ne znaju šta je umetnost. Jedan od legitimnih razloga kupovine slika, jeste zadovoljenje vlastitog lošeg ukusa ali, svakako, i demonstracija materijalne moći. U prevodu ─ kupuje se ono što je najskuplje. S gledišta logike kapitala i to bi verovatno moglo biti ok, po principu čim je skupo za pretpostaviti je da mnogo i vredi, to jest da će ta vrednost vremenom moći samo da raste. I tu se ozbiljnijih zamerki ne bi moglo naći – uostalom, zašto bi ljudi od biznisa morali imati umetnička znanja. Odu lepo u galeriju, vide šta im se sviđa (opet uglavnom ono što je najskuplje) izaberu i plate.

Uostalom, ne ponaša li se tako i čuveni Roman Abramovič koji je nedavno u samo dva dana za dve slike potrošio neverovatnih 120 miliona dolara!