Fragmenti tekstova u “novonastalim” okolnostima 

● Cena koja se za ignorisanje i negiranje istorijskih grešaka plaća uvek je visoka. S tim što su računi za ponavljanje grešaka svaki put sve teži, dramatičniji i posledično dalekosežniji. Cena koja nam se u vidu skupštinske Rezolucije i najava diplomatskih sukobljavanja vladajuće Srbije (čitaj:Koštunice) sa državama koje bi priznale nezavisnost Kosova upravo ispostavlja jeste cena gubljenja perspektive ovog društva (čitaj: njegove evropske budućnosti).  

● Posledica gubljenja te perspektive jeste i radikalizacija Srbije, odnosno  njeno guranje u naručje Tomislava Nikolića i Srpske radikalne stranke. Bez ideje, bez vizije, bez jasnog političkog plana ili makar liste prioriteta vlast u Srbiji proteklih godina najuspešnija je bila u negiranju realnosti. Sve postoji osim stvarnosti, i sve je bilo preče od iste. Kultura pamćenja za koju je odgovorna društvena elita jedne zemlje ovde ne postoji ─ baš kao što još uvek ne postoji ni sama društvena elita. 

 Vest ruske agencije Itar-Tass po kojoj su Mirjana Marković i Marko Milošević od Ruske federacije u proleće 2006.godine dobili politički azil (po nekim listovima čak i državljanstvo) u toj zemlji nužno nameće sledeća pitanja:

Tvrdi se da nije moguć određeni tip revolucije ali, istovremeno, se shvata da postaje moguć drugi tip revolucije... (Feliks Gatari)

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas i na koji način isti mogu i(li) moraju danas da se brane?!

Da li pseudopatriotizmom kilavog premijera Leg(ij)aliste, psihologijom polusveta koji još uspeva da nalazi opravdanja za ponašanje ordinarne seljačine kakav je ministar-kapitalac Veljo Ilić, ili pak mediokritetskom neodređenošću politike Demokratske stranke ─ apsolutno besvesne ordinarne činjenice po kojoj smisao političke odgovornosti jeste upravo u tome što ona nikome ne dopušta uzmak!

Svako ko je večeras gledao upravo okončan TV duel novinara RTS-a Zorana Stanojevića i predsednika Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, mogao je uživo da vidi šta znači priča o povratku u devedesete. S tim što je, moram primetiti, čak i u TV Bastilji bilo više obzira, morala, svesti o neophodnosti makar i minimalnog poštovanja etičkog kodeksa u novinarstvu nego što je to večeras bio slučaj s voditeljem emisije Izbori u Srbiji – Odluka 2008.

Šteta je što naspram Čedomira Jovanovića nije sedeo lično Aleksandar Tijanić, umesto što je poslao teledirigovanog pajaca s unapred spremljenim pitanjima (btw. da li ste primetili da kamera uopšte nije snimala drugo uvo ovoga što sebe naziva novinarom ─ da li je Tijanićev mali možda imao bubicu u uhu?!).

Kratak rezime jučerašnjeg mitinga rečima samih aktera:

Kada Gašić kaže da nema odgovornosti, to je Vučić, kada Vulin laž i to je Vučić, kada Zorana Mihajlović da 300 intervjua, a izgradnja Žeželjevog mosta stoji, to je Vučić, kada Selaković vređa advokate, i to je Vučić, i kada Verbić ponižava profesore, kada Stefanović učestvuje u farsi oko , kad Mali proglasi akademike za neznalice, i to je Vučić i kada Đukanović napadne zaštitnika građana.

Bojan Pajtić, 25.04.2015.

Meni je čudno da se DS-u Aleksandar Vučić pričinjava svugde i u svemu. Ljudi koji su sada u DS-u su, takođe, pregovarali sa SNS-om. Nisu uspeli da se dogovore oko toga kako bi trebalo da se vodi politika.

 Ljudi koji su ostali u DS-u prestali su na dobar način da obavljaju javne poslove...

Dušan Petrović, 17.04.2013.

 Ah, te puste arhive, vazda sreću kvare! 

Tražim pomilovanje za one ljude u ovoj zemlji kojima je svega dosta:

Kojima je dosta 5. oktobra.
Kojima je dosta i 6. oktobra koji se nikad nije dogodio.
Kojima je dosta i 12. marta.
Kojima je dosta i 13. marta koji se, takođe, nikad nije dogodio.
Koji se osećaju istinski postiđeno svaki put kad upale televizor.
Koji su poniženi svaki put kada uđu u prodavnicu.

Koji su sa Zoranom Đinđićem sahranili vlastitu nadu da će ovde ikad išta da se promeni.

Koji se osećaju istinski poniženo kada vide kako je Aleksandar Tijanić i dalje direktor bilo čega - a kamoli takozvanog javnog servisa.

VIII sednica CKSK Srbije (23/24. 09. 1987)

Dvadeset godina otkako se u ovoj zemlji časovnici kreću u suprotnom smeru.

Dvadeset godina otkako je džukelizam postao sinonim za patriotizam.

Dvadeset godina otkako ovde život jako malo vredi.

Dvadeset godina otkako nas tucaju u mozak oni kojima već odavno ne može da se digne.

Zabrinjavajuće je i opominjuće, što se par desetina pripadnika ovih grupacija okupila najpre ispred novosadske Saborne crkve odakle su klicali Ratku Mladiću ─ kasnije i u dvorištu Doma vojske Srbije odakle su, uz nacistički pozdrav ("Zig hajl") pripadnike nenasilnog antifašističkog skupa najpre fotografisali a potom ih zasuli kamenicama. Nakon (neblagovremene) intervencije policije skup je ipak okončan bez ozbiljnijih posledica.  

Ipak, nameću se pitanja:

─ Ko bi bio odgovoran da je došlo težih posledica?!

─ Kako je moguće da neonacisti napadnu građane iz objekta koji pripada Vojsci Srbije?! 

Izvodi iz intervjua koji je za portal Znaš ti zašto vodio novinar Igor Mihaljević

Hajde malo da pričam i sa građaninom, a ne umetničkim direktorom ili kustosom Milenkovićem ― zašto si pre mesec dana bio skeptičan u vezi sa protestima Stop diktaturi?

Ne znam da sam bio skeptičan, tebi je tako delovalo. Izlazio sam na proteste jer sam to smatrao svojom obavezom, potrebom, zadovoljstvom, kako god. Ali činjenica je da iako protesti nisu bili adekvatno artikulisani ― oni svakako jesu bili korisni za društvo. U tom kontekstu bi možda morali ući i u domen ne dnevne, nego nevidljive politike.

Šta je nevidljiva politika?

Pa ona koja se ne vidi. Problem našeg društva i politike u njemu, jeste u činjenici da politika kao prostor kreiranja ideja ili strateških vizija ovde ne postoji. Postoje samo parapolitičke organizacije koje se lažno predstavljaju kao političke stranke, i kojima su važnije pare nego politika.

Zar politiku ne čine i interesi?

Tek na kraju. Pre interesa valjda dolaze ideje. Ako nema ideja i ideala već samo interesa ― to onda nije politika nego pijaca na kojoj ne vlada red, već opšti grabež. Kada bih te, recimo, pitao da li u ovom društvu postoji neka institucija koja tebi kao građaninu uliva poverenje…?

Morao bih debelo da razmislim.

Vidiš, to i jeste problem. 

Nema ničeg istinitijeg od slike mučnine koja čoveka guši, i ništa čoveka ne guši više od prizora ljudske niskosti... Herman Broh 

Kada ste poslednji put čuli neku dobru vest!? 

Od ovog banalno-patetičnog pitanja ovde se danas beži više nego ikad. Srpsko društvo koje već dugo korača na opasnoj ivici između melanholije, depresije i totalnog beznađa jeste društvo sa totalno razorenim sistemom vrednosti. Učestali napadi i pretnje novinarima, ekstremistički skupovi, zabrane tribina, pravljenje spiskova nepodobnih, medijske harange koje se sprovode nad političkim protivnicima, nastojanja da se zatre svaka alternativa praćena neviđenom bahatošću i primitivizmom ljudi koji danas vladaju ovom zemljom uslovila je situaciju u kojoj lako zaključujemo da na mentalnom planu devedesete i dalje traju.