Miodrag Sovilj je radio svoj posao - časno i pošteno, kao i do sada. Od njega ne treba praviti ni atentatora niti bilo kakvog opozicionog lidera - zato što i jedno i drugo zapravo govori o duboko poremećenom vrednosnom sistemu društva u kom se novinarska čestitost i profesionalizam proglašavaju vanrednom hrabrošću sa jedne, ili napadom na njegovo prevashodstvo kralja, sa druge strane.

Kada bi bilo (to jest kada je bude) profesionalne, medijske solidarnosti, ovako bi ubuduće trebalo da izgledaju apsolutno sve pres konfenencije uzurpatora društva, koji se ovde neosnovano (samo)nazivaju političarima - kako onih na vlasti tako i njihove kvazi opozicije. Kada pres konferencije na kojima se zaista POSTAVLJAJU PITANJA postanu svakodnevica - tek tada će osnovano moći da se sumnja kako ovo društvo jeste na putu nekakvog, pre svega moralnog, a onda i svakog drugog ozdravljenja...

Tito je bio mag upotrebe moći slike, Đinđić je uspostavio imidž nasmejanog srpskog političara, Putinov marketing zasnovan je na slici o superheroju, dok će Obama biti upamćen kao neko ko je izneverio stvorenu/kreiranu sliku o Čoveku nade, ocenjuje Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, govoreći o značaju vizuelnog marketinga

Vizuelni marketing državnika

Integralna verzija intervjua koji je za jučerašnji Kulturni dodatak Politike sa mnom vodila novinarka Gordana Popović

 Pogledajte fotografije mladog severnokorejskog vođe i samo na osnovu toga, bez ijedne druge informacije o njemu, lako ćete uočiti prirodu njegove vladavine, kaže Nebojša Milenković (1971), istoričar umetnosti i viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, potkrepljujući ovim rečima svoju tezu da slika koju državnik o sebi šalje uvek ima dublja, suštinska značenja. Milenković se već dosta dugo, kroz svoju kustosku ali i nešto širu društveno aktivističku praksu (bloger i aktivista) bavi ideološkim modelima i vizuelnim prezentacijama državnika i političara, i tvrdi da predstave koje ovi šalju o sebi nikada nisu nevine. Reč je o prvorazrednom materijalu, kako za psihologe i psihoanalitičare, tako i za sve koji se bave vizuelnom pismenošću i studijama kulture. Te slike svedoče o političkoj i ličnoj kulturi ili pomanjkanju iste, tvrdi on, a takođe puno govore i o demokratskim potencijalima zemalja na čijem su čelu ti vladari, o tome kakve su one trenutno ili kakve bi u skorijoj budućnosti mogle da postanu.

 - Tito je odlično shvatio moć slike, pa je njegov kult, mnogo pre ideološkog ili političkog, ustanovljen kao vizuelni kult – kaže naš sagovornik.

Pre svega čestitke građanima koji su se u Novom Sadu danas okupili u broju (desetak hiljada) dovoljnom da se uputi jasna i nedvosmislena poruka ekstremistima.  

Zabrinjavajuće je i opominjuće, što se par desetina pripadnika ovih grupacija okupila najpre ispred novosadske Saborne crkve odakle su klicali Ratku Mladiću ─ kasnije i u dvorištu Doma vojske Srbije odakle su, uz nacistički pozdrav ("Zig hajl") pripadnike nenasilnog antifašističkog skupa najpre fotografisali a potom ih zasuli kamenicama. Nakon (neblagovremene) intervencije policije skup je ipak okončan bez ozbiljnijih posledica.  

Ipak, nameću se pitanja:

─ Ko bi bio odgovoran da je došlo težih posledica?!

─ Kako je moguće da neonacisti napadnu građane iz objekta koji pripada Vojsci Srbije?! 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U intervjuu listu Blic Uslov SPS: Kraj progona porodice Milošević od srede 28.maja potpredsednik SPS-a Milutin Mrkonjić izjavio je sledeće:

Mi tražimo realizaciju našeg programa. I nisu nam bitna dva ili 18 ministarstava, već samo ko je u stanju da realizuje program koji imamo. Međutim, preduslov bilo koje priče za nas je da prestane progon porodice Milošević i da se oslobodi Dragoljub Milanović.

Navedenom izjavom visoki funkcioner reformisane Socijalističke partije Srbije pozvao je na nepoštovanje sledećih odredbi važećeg Ustava Republike Srbije:

U poslednje vreme je nekako odsutna. Kao da u mislima beži na neko skrovito mesto. Plašim se da misli da ja, sve i da mi nacrta put olovkom, ne bih umeo da pronađem to mesto.

 Srđan V. Tešin (1971) imao je tu sreću (ili nesreću) da se rodi i živi u Kikindi. Već sama činjenica da se opredelio da živi za i od literature a da, pri tom, nema svoju beogradsku adresu unekoliko određujuće uticala je na njegovo intelektualno i literarno profilisanje. U srpskoj kulturi, koja i inače u priličnoj meri pati od provincijalnog sindroma, život i pisanje u vojvođanskoj provinciji Tešin je uspeo da pretvori u vlastitu privilegiju. Najnovijom knjigom pripovedaka Ispod crte u izdanju beogradskih Stubova kulture, život u (srpskoj) provinciji Srđan Tešin opisuje iz vizure mikrozajednice jednog solitera lociranog u jednom (banatskom) predgrađu nazvanom Mars.

Tvrdi se da nije moguć određeni tip revolucije ali, istovremeno, se shvata da postaje moguć drugi tip revolucije... (Feliks Gatari)

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas i na koji način isti mogu i(li) moraju danas da se brane?!

Da li pseudopatriotizmom kilavog premijera Leg(ij)aliste, psihologijom polusveta koji još uspeva da nalazi opravdanja za ponašanje ordinarne seljačine kakav je ministar-kapitalac Veljo Ilić, ili pak mediokritetskom neodređenošću politike Demokratske stranke ─ apsolutno besvesne ordinarne činjenice po kojoj smisao političke odgovornosti jeste upravo u tome što ona nikome ne dopušta uzmak!

Predlog za čitanje

Laslo Vegel, "Priče iz donjih predela - berlinski tekstovi", (s mađarskog preveo Arpad Vicko), IP Cenzura, Novi Sad, 2011.

Mi uvek na kraju dobijamo lica naših istina.
Alber Kami

"Dolaziš sa rubnih područja i zbog toga te nužno smatraju uljezom. Već dobrano u drugoj polovini života, susrećeš se prvi put sa svakodnevnom stvarnošću Evrope, do sada si gledao samo bedna gloženja malih nacija, sada na vlastitoj koži osećaš otmenu sebičnost velikih" reči su kojima novosadski pisac Laslo Vegel opisuje civilizacijski šok koji njegov junak, nakon decenija života provedenih s ove strane gvozdene zavese, opisuje svoj prvi susret sa zabludom, iluzijom, ogledalom, idealom, željom i čežnjom zvanom Evropa.

Retrospektivna izložba

Vujica Rešin Tucić: TRADICIJA AVANGARDE

Autor i kustos: Nebojša Milenković

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad  

23.mart (otvaranje: 19 h) - 20.april 2011.  

 

Kao umetnik i pesnik, Vujica Rešin Tucić (1941 - 2009) stalno se kretao po tankoj granici u međuprostoru između eksperimentalne književnosti, nove poezije i nove umetničke prakse – istovremeno pripadajući i ne pripadajući svim trima podjednako.

Prošlog vikenda amonijak dospeo iz knjaževačke gradske kanalizacije, u količini 16 puta većoj od zakonom propisane (dozvoljene), uništio je preko 20 tona ribe u reci Beli Timok. Danas, ovo je mrtva reka u kojoj više nema apsolutno nikakavog života. Ribolovaci iz Knjaževca i Zaječara, koji su reku čistili od uginule ribe, saopštili su da je u ovoj ekološkoj katastrofi uginulo na stotine hiljada riba, belica, krkuša, skobalja, klenova, mrena i deverika ─ te da će, u najoptimističkijim prognozama, Beli Timok biti mrtva reka u narednih 10 do 15 godina!

Meštani duž obala reke danima su obavešteni su da je u reci zabranjeno kupanje, kao i da je upotreba vode zabranjena i za navodnjavanje ili pojenje stoke. Uprkos upozorenjima da je riba iz Timoka opasna po zdravlje, te da se nikako ne sme upotrebljavati za ishranu ljudi ili životinja ─ velik broj građana iz reke je vadio poluuginule i ošamućene ribe i odnosio ih svojim kućama.