Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici), Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.

Preuzimajući identitet svog glavnog junaka - subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch - istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima. "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)" priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama - kao "zaštitnim znakovima" ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.

Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobnije svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče - nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti...

Starenje slike, urušavanje mita i loše umetničke kopije...

Već odavno se povremeno čuju razna naklapanja o tome šta će biti u Jugoslaviji poslije mene. To je donekle i zbog toga što oni koji se time bave uopće ne razumiju naš društveni sistem... Mi, kao što znate, imamo kolektivno rukovodstvo... Prema tome ja mogu svakoga dana otići a da se ništa neće mijenjati.                                                                                                           Josip Broz Tito (1976)

Kao što je raskoš Titovog dvora bila u nesrazmeri s realnom snagom zemlje koju je vodio, okončanjem hladnog rata i nestankom bipolarno ustrojenog sveta i Titova politika sedenja na ogradi, koja je Jugoslaviji donosila velike i očigledne benefite, sve više je pokazivala elemente samourušavanja.

Pronađite grešku: 

Šta prvo kaže (uradi) Homobalcanicus (Šabanikus) kada sretne lepu i pametnu ženu?!? 

Nagradna igra zaključuje se u sredu u 17h kada će stručni žiri sačinjen od autora ovog bloga saopštiti dobitnika nagrade!

Srbija predgrađa, vaspitavana na balvanima i barikadama, nebeska i mitska Srbija, prepuštena sama sebi, očigledno nije u stanju da se samoartikuliše - baš kao što ni oni koji su propustili da se tom vrstom artikulacije bave na vreme u toj i takvoj Srbiji danas nemaju nikakav autoritet.

Između preambule Ustava, mantri o tome da "taj narod dole najbolje zna šta je u njegovom interesu", između višedecenijske politike zasnovane na:

1. nećemo 
2. ne damo i
3. ne pristajemo

i današnje želje vlasti da za vlastitu političku konfuziju krivce pronađu upravo u toj i takvoj Srbiji negde se, očito, zagubila i naša evropska budućnost. Konfuzne poruke ne mogu imati nikakav drugačiji feedback osim umnožavanja konfuzije.

- Prošlost koju nismo uspeli da prevladamo - vratila nam se

kao sadašnjost u kojoj iznova živimo vlastitu prošlost. 

- Šta li nas onda čeka u budućnosti ? 

- Kako "šta?" - pa isto prošlost !!!

 5. oktobra 2004. u krugu kasarne Vojske Srbije na Topčideru ubijeni su vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Država do danas još uvek nije pronašla i kaznila izvršioce ovog "samoubistva".

Evo, večne dileme, kako našeg bloga tako, plašim se, i društva u celini. Šta raditi, kako reagovati ─ i da li uopšte reagovati ─ kada se, bez svoje volje, nađete na meti žutog đubreta koje su prodaje zajedno sa ostalim novinama (videti naslov teksta)[1].  

Naravno da tabloida ima svuda, i da je đubre uvek i svuda đubre. Pa tako i kod nas. Tu, dakle, složićemo se, nismo

Ма докле ће, бре, више да нас замлаћују када сви врло добро знамо да је чика Добрица, с дубоким презрењем дакако, уствари одбио да прими Нобела - па су онда ови, како се не би сасвим обрукали, брже-боље, наврат-нанос нашли овог несретног Транстремера!