Z.Đ-u, za uzaludnu žrtvu, jedan nostalgičan tekst

  "Ovde se nikada, ama baš nikada, ništa neće promeniti!", citiram reči svoje žene, a nakon jednog od redovnih, večernjih "bistrenja" političkih tema uz Dnevnik B92. Pre par dana, na TV Vojvodine zvali me u emisiju na temu: Otići ili ostati!

E sad, zašto sve ovo pričam: simptomatično je, naravno, da je ovde ta tema još uvek na dnevnom redu... Ustvari hoću da vam pišem o tome kako sam poslednjih dana prilično  nostalgičan. Sledom različitih, manje-više mučnih okolnosti, kojima, naravno, neću da vas davim (uostalom, što bi vas se pa to baš ticalo) ─ zamolio bih vas da mi pomognete u traženju odgovora na pitanja koja se, manje-više, svode na ovo: 

1. Jesmo li mi na mentalnoj ravni uopšte izašli iz devedesetih?!
2. Jesu li devedesete izašle iz nas?!

Лесковац, 18.04.2008.

... не знам само шта ће им овај у средини...

баш им (нам) некако квари угођај...

Iako mu uopšte nije bilo usput, Danil Ivanovič je svakoga jutra uredno dolazio kod nje po svoju kiflu.

Danil Ivanovič bio je jako ponosan zbog toga što je izabrao da svoju kiflu kupuje baš u ovoj, a ne u nekoj drugoj pekari.

II

Mladoj pekarki sa velikim sisama u radnji u kojoj je svakoga jutra kupovao kiflu, Danil Ivanovič se već od prvog trenutka učinio strašno sumnjivim.

Saopštenje Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine povodom zatvaranja galerije u Novom Sadu:

U Novom Sadu (gradu koji pretenduje na titulu Evropske prestonice kulture) zatvorena galerija suluva, do daljnjeg!!!

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), umesto poziva na izložbu, poziva javnost na reakciju povodom skandalozne situacije usled koje smo ponovo prinuđeni da prekinemo rad galerije Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine na neodređeno vreme. Po drugi put u 45 godina koliko postoji naša galerija, a 65 godina od osnivanja udruženja, odlučili smo se za ovakav korak zbog izrazito kritičnog stanja u kojem se galerija SULUV-a i udruženje nalaze.

Iako nije imao pouzdanih dokaza, na neki nedokučiv način

bio je siguran u to da su i ptice volele da posmatraju njega.

Jedini problem bio je što tako nešto nije mogao da dokaže.

Zato je odlučio da o ovome nikome ne priča.

Kada su mu roditelji saopštili kako više nisu u mogućnosti da ga izdržavaju, Danil Ivanovič odlučio je da se zaposli. S obzirom da je voleo umetnost, pomislio je da bi bilo najbolje da postane kustos u Muzeju.

Pošto mu je bilo usput, svratio je kod direktora Ermitaža, inače porodičnog prijatelja, i detaljno mu izložio svoju nameru. Direktor Muzeja pažljivo je saslušao Danila Ivanoviča,

I

Jednom je Danil Harms bio zaljubljen u neku ženu.
U jednoj knjizi pročitao je kako da bi mogao da bude sasvim kreativan čovek prvo mora da se zaljubi.
Zbog toga je Harms odlučio da pod hitno mora da se zaljubi.

II
Danil Harms je bio mnogo zaljubljen u tu ženu ali uopšte nije mogao da se seti šta bi sa tim novootkrivenim osećanjem mogao ili trebao da radi.
A pošto nikad pre toga nije bio zaljubljen ─ Harms čak nije bio siguran ni u to da li je osećanje koje ga je iznenada obuzelo uopšte moglo da se nazove ljubavlju.

─ Danil Ivanovič uopšte nije voleo seks.

─ Danil Ivanovič bio je potpuno zavisan o seksu.

─ Danil Ivanovič nije mrzeo seks.

─ Danil Ivanovič o seksu nije imao jasno definisan stav.

─ Danil Ivanovič naprosto je obožavao seks!

Otvoreno pismo pokrajinskom sekretaru za kulturu i javno informisanje Slaviši Grujiću i zainteresovanoj kulturnoj (umetničkoj) javnosti

 Povod za ovo obraćanje je profesionalno neslaganje/negodovanje izazvano odlukom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine (u daljem tekstu: Sekretarijat) da finansijski i moralno (ovaj aspekat je posebno intrigantan!) podrži izložbeni projekat „Slutnja, krv, nada – Primeri iz umetnosti u Vojvodini i Srbiji 1914–2014”, koji bi trebalo da prezentuje i valorizuje vrednosti umetničke baštine Vojvodine (i Srbije!?) u XX veku, u jednoj (videćemo da li i jedinoj?!) stranoj zemlji.

Tačnije, odluka da se ovaj posao poveri novosadskoj privatnoj prodavnici slika Bel Art (koja se iz nekog razloga oficijelno naziva galerijom) koja je za ovaj posao kao izvođača kustoskih radova delegirala Savu Stepanova. Sve ovo čini se uprkos činjenici da u Vojvodini postoji Muzej savremene umetnosti, baš kao i brojne zbirke savremene umetnosti pri umetničkim, kompleksnim muzejima i galerijama sa fundusom ─ sa podrazumevajućim solidnim brojem iskusnih istoričara umetnosti/kustosa koji bi zadatak izvršili na podrazumevajućem profesionalnom nivou.

Skladno ad hoc planovima, koji u našoj kulturi predstavljaju endemsku pojavu, gde se važni poslovi odrađuju na brzinu, bez ikakve stručne supervizije ─ a na nivou diletantske, poluamaterske razbibrige koja služi da bi se neko „slikao“ pored nečeg „važnog“, u nekoj veoma „važnoj“ prilici, praveći se, analogno situaciji, i sam, eto, pomalo „važan“...

Uprkos svom (pravom ili lažnom, kakogod) glamuru - priča o NIN-ovoj nagradi istovremeno je i priča o suštinski tužnoj i provincijalnoj slici društva u kom je preostala JOŠ SAMO JEDNA književna Nagrada koja nije sasvim obezvređena, nagrižena ili pojedena sveopštim tabloidno-političkim obesmišljavanjem kako književnog, tako i svakog drugog života. Uostalom, nisu li u zemlji u kojoj se na kulturu izdvaja celih 0,6% iz državnog budžeta, i tih 10.000 eura koliko iznosi novčani fond NIN-ove nagrade, najbolji vrednosni parameter stanja duha društva u kom se na raznorazne dočeke (bilo tzv.srpske ili one prave, svetske) novih godina, odnosno dvočasovna arlaukanja po trgovima pevaljkama (bilo ženskim ili muškim) čak i u vremenima krize i vaskolike štednje bez problema kešira i po 50, 80 ili celih 100.000 eura.