tako bolno različit od nas.

navodno živih...

Kada je prvi put bio pozvan da se javi u Sud, Danil Ivanovič je još uvek bio ispunjen snažnim osećanjem pravde.
Jednoga jutra stigao mu je poziv kojim se obaveštava da se u svojstvu okrivljenog sutradan

Greece is a very beautiful country -
and Germany, it is known,
no islands...

Oduvek smo bili na suprotnim stranama. Voleo bih da tako i ostane. Prema meni uvek je bila sumnjičava, krajnje nepoverljiva, ponekad otvoreno neprijateljska ─ ja sam, koliko sam mogao, pokušavao da budem ravnodušan. Sve u svemu znamo se još od detinjstva, nikad se nismo sasvim lepo slagali i oboje smo u tome prilično uživali. Što se mene tiče, trajno nas je udaljila njena neverovatna doza nemilosrdne grubosti, isključivosti, sklonosti ka iživljavanju nad neistomišljenicima, brojčano slabijima, podređenima,..., tek, svima onima prema kojima sam ─ zbog takvog njenog odnosa ─ osećao naklonost i slabost. Zbog nje i njene drskosti često sam bio na pogrešnim stranama. Tek, bilo mi je bitno da distanca između nas ostane jasno vidljiva.   

Naizgled ženskog roda, u svojoj suštini ona je prilično aseksualna ─ interesuje je isključivo i jedino moć! Kada mislim o našem odnosu, najčešće, setim se Danila Kiša i njegovog Časa anatomije: To nije stoga što gospoda od fermana i ukaza ne razumeju to što ja govorim i pišem, nego su ti nesporazumi drugačije prirode: ja sa tom gospodom ne govorim zaista istim jezikom na jednom drugom planu: intelektualnom i moralnom, i ja toj gospodi ne dajem za pravo da mi određuju norme, ni jezičke, ni književne, ni moralne. Mi zaista ne govorimo istim jezikom!

Mislite li, zaista, da slika o Jugoslaviji zavisi od mog jednog filma. Ako tako stvarno mislite, onda se zabrinite za sudbinu Jugoslavije.                                                 Dušan Makavejev 

Bavim se filmom od sredine šezdesetih godina i uvek su okolnosti za nas bile loše. I to je nešto što je sasvim prirodno. Međutim, ako neko udara glavom o zid i ako to čini dovoljno dugo, napraviće udubljenje u zidu.                                                       Želimir Žilnik

Elem, znate, dođe svakome dan kad vam nije ni do čega. Ja danas raspizdio koleno tako da gotovo da ne mogu da hodam. Odmaram u krevetu uz svoju omiljenu igračku – vrtim TV kanale, poprilično bezvoljno, kad u jednom trenutku: eto ti i njega! 

Poznata frizura, poznati falsetić, poznati, blago zamućeni pogled, poznato sasvim jedinstveno vrskanje, naravno: jedan je Đorđe! Znam, nije mali broj onih koji će sada reći: jao, ne opet – šta si se navrz'o na tog Đorđa kao smrt na babu... i tako to... Elem, ja se navrz'o na Đorđa a Đorđe se ─ patriotski, a kako bi drugačije ─ navrz'o na BlogB92! 

MERA PATRIOTIZMA U SRBIJI DANAS 

Umesto šovinistickog laskanja narodnoj taštini, treba oštrom
kritikom proceniti sposobnost, prava i moć svoje države i svoga naroda.
Jovan Cvijić, 1921.[1]  

Direktan izliv patriotizma na mozak koji poslednjih nedelja, poput kakvog zlokobnog virusa prenetog iz devedesetih, opseda mnoge glave u Srbiji alarm je za uzbunu svega onog i svih onih koji još uvek veruju u to da Srbija ─ uprkos svemu ─ i dalje može da bude: građanska, uljuđena, pristojna i sređena zemlja. 

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas? 

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

O ODGOVORNOM DRUŠTVU


Poštovani gospodine Pavličiću,

poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli. Kažem nažalost zato što je u celoj stvari sa suštinskih i za grad bitnih tema priča skrenula u ravan dnevnog politikanstva, na momente grotesknog, u svakom slučaju za utemeljenje principa i izgradnju ili revitalizaciju narušenog vrednosnog sistema sasvim neučinkovitog. Prevashodno, propuštena je prilika da se javnost podseti na koji način je navedeni spomenik postavljen. Takođe, dopušteno je da u gradu koji ima toliko nerešenih problema spomenik postane politički dominantno pitanje.

Kao da je bilo nekad..., ili: da li je pobedila narodna muzika[1] 

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova (produkcija B92) glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz ličnu, emotivnu istoriju, govori o istoriji najodvratnijih godina između 1991 i 1995.godine:  

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. 

Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje...[2] 

A sada pamet u glavu, i nema više nijednog osnova za pitanja tipa: da li ćemo uspeti da iskoristimo ovu šansu!

Ko će ako ne mi - i kada ako ne sad!?

Na izborima koji nam predstoje nije reč samo o izboru novog predsednika/ce - reč je i o izboru vrednosnog sistema, o izboru veka u kojem želimo da živimo!