Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

ISPOVESTI ŽRTAVA MOBINGA 001

Gost autor: senka123

Pre otprilike tri/četiri godine, vreme brzo prolazi, radila sam na lokalnoj televiziji na poslu komjuterske podrška pri realizaciji programa. Kao početniku bio mi je dodeljen mentor ─ kolega koji je rado kao realizator. Bila sam primorana da brzo učim i to mi je polazilo za rukom, brzo sam savlađivala radne zadatke i bila veoma ponosna na sebe. Tada, mentor mi je stalno pričao da "nikom ne treba da verujem jer su svi, naše kolege, podli i skloni manipulaciji" i da je "on bog na televiziji i da treba samo njega da slušam". To mi je, naravno, smetalo, ali hajde, ima raznih ljudi…

Bilo je u redu sve dok nisam počela da se interesujem i za druge poslove: montaža, kamera, ton, realizacija. Mentor je tada počeo da se ponaša kao pomahnitao. Deo u kom je smeštena tehnika često je grmeo od njegove dreke upućene meni. Smetalo mu je APSOLUTNO sve: ako pijem kafu zašto to radim tako sporo, sve što ja govorim ili radim, ako sedim u realizaciji on bi baš tada “trebao nešto da završi na komjuteru” i grubo bi mi saopštavao da napustim prostoriju. Nisam preterano reagovala na njegove ispade ─ viđala sam ga dva do tri puta nedeljno, i još uvek sam osećala zahvalnost jer me je uveo u posao.

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

 PSIHOLOŠKI PROFIL MOBERA (III)

    Moberi su, u suštini, osobe koje vlastite frustracije i negativan stav prema sopstvenom životu pokušavaju da kompenzuju verbalnom, psihološkom a ne retko i fizičkom agresijom, koju ispoljavaju prema onima koji imaju nešto za šta su sami uskraćeni ─ uglavnom u domenu privatnog života kao što su: sređen život, sretan brak, stabilna porodica, ugled u društvu... Ljubomora i zavist osobine su kojima su moberi bolesno opsednuti. Pritvorni i licemerni prema svim autoritetima, vlastiti nedostatak samopoštovanja oni prikrivaju iživljavanjem i ponižavanjima sebi podređenih. Moberi su osobe koje ne veruju nikome. Oni su u stalnom strahu, usled čega u svakome i svemu vide opasnost i pretnju. Uglavnom, reč je o veoma usamljenim osobama ─ zbog čega i uobičavaju da se kreću u čoporu. Moberi najčešće pate od kompleksa da su drugi (to posebno važi za žrtve koje izabiraju za svoja iživljavanja) talentovaniji i inteligentniji od njih ─ što uglavnom i jeste istina, usled čega im opsesija postaje upravo to da iste: blate, šikaniraju, ponižavaju, uskraćuju im poslove, informacije i prilike u kojima bi ova "strašna istina" izašla na videlo: Moralni zlostavljači su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost, iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju bezbroj drugih finesa - da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vaš račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost da išta osećaju, ističe dr. Vesna Baltazarević.

“Svet je opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji gledaju i ne
preduzimaju ništa” reči su Alberta Ajnštajna koje lako mogu da se primene na priču o krivičnom delu mobinga ─ tj. različitih oblika šikaniranja i zlostavljanja na radnom mestu. Kako je reč o problemu koji je u našoj javnosti (a, srećom, i pravosuđu) sve prisutniji ─ možda je baš priča o mobingu najbolji pokazatelj sporosti kojom naša zemlja prihvata pozitivne zakonodavne vrednosti onih društava koja pretenduju na to da se smatraju: civilizovanim, humanim i pravičnim. 

Po švedskom psihologu Hajncu Lejmanu koji je autor ovog pojma ─ ujedno i najzaslužniji za uvođenje istog u zakonodavstvo zemalja Evropske unije ─ mobing se prepoznavanje na sledeći način: "Pod pojmom mobinga podrazumeva se psihološki teror u poslovnom životu (na radnom mestu) i odnosi se na neprijateljsku i neetičku komunikaciju i maltretiranja, koja su usmerena na sistematičan način od jednog ili više pojedinaca, uglavnom prema pojedincu, koji je zbog mobinga stavljen u poziciju u kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti da se odbrani".

Pitanja na odgovore ili: o (ne)mogućnostima (umetničkih) utopija danas

Ko je (kakav je) umetnik današnjice? Odgovor na ovo pitanje, prirodno, neodvojiv je od priče o mestu, ulozi, psihološkim, estetskim, etičkim i semantičkim kontekstima i problemima umetnosti našeg vremena.

Polazeći od rečenice koju je u vremenu (realnog) socijalizma izgovorila jedna mađarska umetnica: “Moj umetnički status, pa to je geografska i biološka nepravda!”[1] , prirodno dolazimo do pitanja statusa današnjeg umetnika nastanjenog na prostoru (prostorima) Istočne Evrope. Dok su, recimo, u vremenu pre pada Berlinskog zida za cilj (svrhu) svoje umetnosti imali osvajanje i širenje prostora slobode ─ istočnoevropski umetnici današnjice, “ušuškani” višedecenijskim ograničenjima državnog socijalizma, ovaj šok budućnosti dočekali su prilično nespremni. Danas kada ih zbog njihove umetnosti više niko neće hapsiti, neće ih pozvati na informativne razgovore, ili im sudskim odlukama zabranjivati rad, dobar broj umetnika Istočne Evrope, ma kako paradoksalno delovalo, oseća se zakinutim upravo za taj prostor i (urođenu) potrebu subverzije, otpora, nepristajanja, svakovrsnog angažmana..., ili pak, na drugom polu: sluganstva, poltronstva, veličanja, slavljenja...

VOŽDOVAC PAO ─ ILI: DEMOKRATIJA KOJA NIJE ZASNOVANA NA SISTEMU VREDNOSTI JESTE SAMO OBMANA I PRIVID…

Dakle prođe i taj Voždovac. Suočeni s rezultatima izbora oni koji su nas mesecima maltretirali jednim lokalnim izborima uglavnom su se ućutali ─ kao da čitav naš život, evropska budućnost, opstanak vlade, države i partije, etc…, do pre samo nedelju-dve nisu zavisili upravo od Voždovca. Poput deteta što pred nailaskom problema koji ne zna da reši jednostavno zažmuri ─ samoproglašena demokatska elita ove zemlje po ko zna koji put pokušava da, izbegavanjem suočenja sa realnošću, problem prolongira ─ sve do trenutka kada preventivno delovanje više neće biti moguće. E sad, da su na Voždovcu poraženi samo DS, LDP i G17+ stvar bi bila prilično jednostavna, to jest mogla bi da se tumači kao unutarpartijski problem ovih stranaka ─ međutim, posledično gledano, stvar je mnogo ozbiljnija i suštinski se tiče budućnosti prilično izblamirane demokratske ideje u ovoj zemlji. Ideje koja trenutno stanuje u onom osećanju kolektivne poniženosti i frustriranosti koje je većinu građana koji su na svim prethodnim izborima glasali protiv SRS-a ovaj put ─ najpre u Zemunu a potom i na Voždovcu ─ nateralo da na dan izbora ostanu kod kuće.

Zato bi se ─ umesto patetike i “izražavanja žaljenja” što građani nisu shvatili značaj izbora ─ pomenuta gospoda konačno morala pozabaviti vlastitim greškama i nečinjenjima kao direktnim uzrocima navedenog. U suprotnom ─ osećanje kolektivne frustriranosti i izneverenih ideala demokratske (druge, treće, kojegod) Srbije, sad već sasvim kratkoročno gledano, rezultiraće izvesnim otvaranjem puta u totalitarizam i(li) populizam, svejedno. Taj put u Srbiji kakva danas jeste prilično je izvestan. Kolateralni korisnici opšteg posrnuća stranaka koje čine aktuelnu vladu i njihovih kohabitanata, svakako će biti razni Nikolići, Vučići, Ilići, Koštunice i ostali Šormazi ─ međutim, pošto od njih ništa ne očekujemo i pošto u njih ništa nismo ulagali oni, prirodno, uopšte ne treba da nas zanimaju. Kao pristojni ljudi ─ njima ćemo na kraju, pre ili kasnije, nevoljno čestitati. Oni kojima treba da ispostavimo račune na drugoj su strani.

Incident kojim je obeleženo otvaranje ovogodišnjeg Novosadskog salona - najstarije likovne manifestacije u Vojvodini, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada - samo dva dana nakon otvaranja uzima razmere događaja koji pokazuje potencijale da dovede do značajnije transformacije ove, već duži niz godina, otužno provincijalne manifestacije. No, idemo redom:

Otvaranju ovogodišnjeg Salona prethodila je Inicijativa koju je potpisalo 50 od ukupno 56 umetnika koji učestvuju na ovogodišnjem Salonu, usmerena ka gradskim vlastima u Novom Sadu u kojoj se od gradonačelnika Igora Pavličića i Gradske uprave za kulturu traži da preispitaju budžet namenjen kulturi, kao i da pristupe rešavanju statusa umetnika i umetničkih udruženja u gradu: 

Nedefinisanost kulturne politike, nerešeni status umetnika, njihov radni i životni prostor, budžet namenjen kulturi i način kako se njime gazduje jasni su pokazatelji zapuštenosti kulture u Novom Sadu... Očekujemo da prigodna beseda na otvaranju Novosadskog salona zaboravi na floskule o sjaju i uspesima novosadske kulture, da Gradska uprava za kulturu bude generator kulturnog razvoja grada i da konačno ponudi korektne uslove za dijalog i kreiranje nove kulturne politike... (Nikola Džafo, jedan od pokretača Inicijative) 

Kako na otvaranju nije uočeno prisustvo gradskog ministra za kulturu Andreja Bursaća, niti bilo kog drugog iz gradske uprave ceremonija otvaranja na par minuta prekinuta je zvucima pištaljki ─ instrumentima kojima se grupa umetnika koja se predstavlja kao Orkestar za vanredne situacije poslužila kako bi izvela pesmu "Marš" posvećenu gradskim vlastima i njihovom nemanju nikakve kulturne strategije, a u znak podrške umetnicima i umetnosti.

O vladajućem obrascu (mišljenja) – ili kako izgleda (društveno poželjan) srpski intelektualac današnjice...

Mislim da bi danas narod koji zovu srpskim morao da shvati da je njegov jezik mali, i da je i on sam mali (ima nas oko šest miliona, a samo grad Meksiko ima 22 miliona). Izgleda idiotski da mi vodimo politiku kao da smo imperijalna sila koja samo što nije pokorila Evropu, umesto da naučimo kako da Evropi pokažemo svoje manastire, freske,... i budemo zaista ugostitelji, što se nekad ovde zvalo gostoljubivi. Ako to ne naučimo, jedino što će nas vezivati sa čovečanstvom biće samo smrt. Ovog puta naša, ali to nije stvar umetnosti. To je stvar bontona i građanske kulture. Ne udvarati se sopstvenom narodu, ako su njegovi snovi bolesni.
                              Vujica Rešin Tucić, Smrt je naša tradicija, 1999.

ODGOVORI NA PITANJA: TEZE ZA TEKST...

● Koje su (dominantne) ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje i obrasci kojima se rukovode institucije i(li) pojedinci koji trenutno vladaju ovom zemljom – odnosno oni koji bi to društvo trebali da menjaju? 

- Prošlost koju nismo uspeli da prevladamo - vratila nam se

kao sadašnjost u kojoj iznova živimo vlastitu prošlost. 

- Šta li nas onda čeka u budućnosti ? 

- Kako "šta?" - pa isto prošlost !!!