Putovati na druge planete, lepo se provesti i odatle doneti dragocene naučne podatke može se i bez napuštanja udobne i tople sobe. U savremenoj računarskoj eri to je moguće čak i nadmašujući metaforičko i oniričko tumačenje jednog de Mestra ili onog fascinantnog de Kirikovog Odiseja. Jedan od ključnih misaonih eksperimenata u savremenoj ekologiji, evolucionoj biologiji i astrobiologiji je tzv. Svet krasuljaka (engl. daisyworld). Ovu "parabolu" smislio je 1982. godine Džejms Lavlok, savremeni britanski biolog (rođen 1919) i autor kontroverzne "Gaja hipoteze". U najprihvaćenijoj savremenoj formi, Gaja hipoteza sugeriše da se Zemljina biosfera efektivno ponaša kao samo-organizujući sistem koji deluje tako da održava svoje podsisteme u nekoj vrsti ravnoteže pogodnoj za opstanak i evoluciju života. Ovo je tzv. "slaba verzija" Gaja hipoteze; postoje i jače, kontroverznije verzije koje su popularne u New Age krugovima, ali su generalno oštro kritikovane među biolozima i geo-naučnicima. Debata oko Gaja hipoteze se nastavlja nesmanjenom žestinom i danas, četrdesetak godina nakon što je Lavlok, inspirisan radom za Nasu o načinima potrage za životom na Marsu, postavio prve verzije ove ideje. Od sredine 1970-tih godina, Gaja hipoteza je dobila na značaju i polemika oko nje se razbuktala, a najsnažnija podrška Lavloku stigla je od poznatog mikrobiologa - i jedne od najznačajnijih naučnica XX veka - Lin Margulis.

Danas je otvorena obnovljena rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju, kao deo zajedničkog projekta vlada Srbije i Hrvatske, a u krajnjem cilju izgradnje čitavog muzejskog spomen-kompleksa posvećenog ovog velikom naučniku. Kao što su, sa čak pomalo šarmantnim ublažavanjem, primetili i mediji koji su o ovom događaju izvestili, Milanković je nedovoljno poznat u “široj javnosti”. Tu relativno skoro imali smo prilike da vidimo i otužan spektakl kako voditeljka jedne tobože visokointelektualne političke emisije (formalno visokoobrazovana i visokokvalifikovana) priznaje svoje neznanje u ovom pogledu. Decenijama Milanković (kao sumnjivi “antinarodni element”) nije imao ni ulicu u Beogradu, što je tek nedavno adekvatno ispravljeno. Ne bi bilo preterivanje tvrditi da preko 3/4 Beograđana nema blagog pojma o tome ko je bio, uz Ivu Andrića, naš najzaslužniji sugrađanin.

Ima jedan stari i sjajni roman braće Strugacki pod naslovom "Grabljive stvari veka" (1965), čiji sam naslov ovde uzeo slobodu da parafraziram. U romanu se, da sličnost sa onim o čemu ovde pišem bude veća, opisuje utopijski komunistički raj koji prekriva celu zemaljsku kuglu, sa izuzetkom izvesne Zemlje Budala (!), u kojoj vlada potpuno moralno i idejno rasulo čiji uzrok protagonista romana valja da utvrdi. Dok se delo Strugackih dešava u neodređenoj budućnosti, vek na koji oni aludiraju i na koji se ovde vraćam je, naravno, onaj koji je srećom za nama, 20. vek. Kada ga sagledam sad sa već neke distance, uvek me je impresioniralo koliko se očigledno ogromna većina, ako ne i sve, zločina, grešaka, problema i tenzija - što je sve ispunjavalo 20. vek, može svesti na mali broj, svega nekoliko, ideoloških Velikih Laži. Operacionalno, Velike Laži mogle bi se definisati kao one kvazinaučne teorije koje imaju "ekumenske" pretenzije i daju odgovore na večna pitanja vezana za ljudsku prirodu, suštinu sveta, objašnjenje istorije, i slično, a koje su imale ogroman kulturni, društveni i istorijski uticaj. Ovde ću nabrojati one koje mi se čine istorijski najznačajnijim i najopasnijim; svako je dobrodošao da predloži svoju listu. Odmah treba napomenuti da za prirodu svake Velike Laži nisu prevashodno odgovorne tragične posledice njenog dogmatskog prihvatanja (ako ih ima); one mogu samo pogoršati nešto što je već po samoj prirodi loše. Tragična je ironija ljudskog površnog gledanja na istoriju, kako političku, tako i istoriju ideja, upravo u tome da su se mnoga vrlo praktična zla mogla zapravo izbeći da je lažnost "teorije" na kojima su bila zasnovana bila na vreme uočena.

 

"A šta mogu da volim, ako ne enigmu?" napisao je Đorđo de Kiriko 1911. godine na prvom od svojih brojnih autoportreta. Zagonetka nam je često draža od samog rešenja - rešenje predstavlja antiklimaks. Putovanje je fascinantnije od stizanja na željeno mesto, lov uzbuđuje znatno više od lovine. U prethodnim nastavcima ponešto sam rekao o problemima sa kojima su suočavaju svi projekti potrage za vanzemaljskom inteligencijom (SETI), kako onim opštim i teorijskim, tako i praktičnim, vezanim pre svega za način na koji se ova potraga doživljava u ortodoksnim krugovima, poput SETI Instituta. Nimalo slučajno, SETI je više nego gotovo bilo koja druga naučna aktivnost okrenut ka budućnosti i u konceptualnom i u tehnološkom smislu. Zato ću ovde razmotriti neka od scenarija za budućnost ove velike potrage, možda poslednje istinski velike avanture koja je u naučnom dobu preživela gotovo iz mitološke ere.

.

Naivna predstava o napretku nauke kao linearnoj akumulaciji ljudskog saznanja gde kako vreme prolazi sve bolje i bolje razumemo svaki fenomen, krećući se neumitno u pravcu kognitivnog raja potpunog razumevanja "prirode i društva" je karikatura koja se, nažalost, isuviše često shvata ozbiljno. Od sumraka logičkog pozitivizma Bečkog kruga koji je želeo da izjednači naučne sa istinitim iskazima prošlo je već podosta decenija, ali osnovne lekcije iz te istorijske i filozofske epizode nisu nažalost još uvek naučene i to ne samo u široj javnosti. Ovo potiče delimično iz raznih vidova ideološke indoktrinacije kojima su veliki delovi sveta bili izloženi tokom 20. veka, a delimično iz nedostatka liberalnog obrazovanja koje je opšti problem čovečanstva. Stoga svaki primer iz praktične nauke koji je dovoljno dobro proučen i dokumentovan valja često ponovo sagledati u celini istorijskog i epistemološkog konteksta. Jedan od takvih primera koji igra ključnu ulogu u praktičnoj astronomiji i neprestano je dobijao na značaju tokom protekle dve decenije jeste otkriće kosmološke strukture na velikoj skali i polja sopstvenih brzina galaksija. Ove dve naizgled različite stvari su zapravo avers i revers jednog istog otkrića, koje je učinjeno u prvoj polovini 1980-tih godina, preliminarno saopšteno na konferenciji 1986, a u finalnom obliku se pojavilo u istraživačkoj literaturi tokom 1987. godine, što opravdava donekle jubilarni karakter ovog teksta. Istovremeno, ova priča dosta govori o statusu žena u savremenoj nauci (i njegovom značajnom poboljšanju tokom poslednjih decenija).

Naš sjajni savremeni pisac, matematičar i filozof Vladimir Tasić, u svom najboljem romanu koji uzeh ovih melanholičnih zimskih dana ponovo da pročitam, daje sledeću briljantnu minijaturu - pravi portret zla, itekako aktuelan (i deluje sve aktuelnije!) u savremenoj Srbiji:

 

Iza nas, iza brata i mene, u bioskopu, sedeo je muškarac srednjih godina u mantilu od balon-svile. U krilu je imao veliku akt-tašnu. Pamtim da nas je nekoliko puta upozorio da ne grickamo semenke. Šiptari, rekao je, pišaju na te semenke, zato su tako slane. Gospodine, upitao je brat, otkud vi znate da je to baš taj ukus? Probali ste? Slušaj ti, pacicvrku, odbrusio je tip u mantilu, nemoj da ti se ja sad ispišam na glavu, pa ćeš da probaš! I nisam ja gospodin, dodao je, ja sam drug. Kada je na platnu došlo do atentata, naš drug je skočio tako naglo da me je tašna udarila u potiljak. Urlao je na sav glas: Opa bato! Opa! Šta ćeš sad, pederu jedan? A? Pokazao je tebi Gavrilo Princip!

Prenosim sjajan, fascinantan tekst koji nam stiže iz britkog pera Julije Latinjine, jedan od retkih koji kaže popu pop, a bobu bob. Poseban pogodak "u sridu" je referenciranje braće Strugackih i njihovog genijalnog i iznad svega humanističkog romana "Nastanjeno ostrvo" čiji je osnovni motiv moralni imperativ borbe protiv zla totalitarizma. (Ovo remek-delo je dostupno i na srpskom jeziku, u inspirisanom prevodu još jednog hrabrog i moralnog čoveka, istinskog borca za ljudska prava, našeg istaknutog slaviste Milana Čolića, a u zajedničkom izdanju Narodne knjige i Dečjih novina, 1988. godine u ediciji za koju je Čolić napravio i izbor. To što je upravo Čolić - koji je jedan od prvih ljudi sa ovih prostora javno, i to na međunarodnom kongresu slavista, imao hrabrosti da kaže istinu o Dobrici Ćosiću i njegovoj nacionalističkoj akademskoj mafiji u vrhu SANU - preveo "Nastanjeno ostrvo", a na koje se ovde Latinjina poziva, čini mi se kao jedan od onih retkih primera sinergije dobra o čemu je pisao još jedan džin ruske reči, Lav Tolstoj, u epilogu "Rata i mira".) Prevod prenosim sa sajta Peščanika, a nažalost nemam tehničkih mogućnosti da u narednim danima na komentare (kojih ne može ne biti, s obzirom da i kod nas cveta taj nesoj licemernog antiglobalizma koji se unaokolo vozika Audijima - ili Fiatima, svejedno - arlauče protiv "imperijalizma" ili "globalizacije" i ne ispusta iz ruku Nokia mobilne telefone, ali u ruke knjigu ne uzima, sem ako možda nije Ćosić) odgovaram. Uostalom, koliki je otpor modernizaciji u zemlji koja ima 25% funkcionalno pismenog stanovništva, a manje od 10% visokokvalifikovane radne snage ima potrebe elaborirati otprilike isto onoliko koliko ima smisla raspisivati referendum na temu da li se Zemlja okreće oko Sunca ili ne. Tako da - doviđenja na "nastanjenom ostrvu"...

Pošto smo pregledali standardne anti-SETI argumente, hajde da vidimo kakva je sadašnja praksa potrage za vanzemaljskim razumom, kao i šta se u tom pogledu može poboljšati u doglednoj budućnosti. Prvo se treba osloboditi nekoliko relativno čestih predrasuda. Nekakav centralizovani, etablirani, institucionalni SETI ne postoji; kliše iz loših TV serija kada se pojavljuje čovek koji maše legitimacijom i viče "Ja sam iz SETI-ija!" besmislen je, kao i većina televizijskih klišea. Ono što postoji jeste jedna vrsta intelektualne platforme koja je zajednička različitim small-scale projektima širom sveta. Da tu platformu valja žestoko kritikovati (kao i uvek, kritika je kompliment, poperovski rečeno), biće iz ostatka teksta više nego jasno. Druga bitna predrasuda jeste da SETI projekti zahtevaju neka posebno velika ulaganja. Protivnici stalno potežu to pitanje i naduvavaju nešto što je objektivno gotovo zanemarujuće jeftino. Sa tim valja jednom za svagda raščistiti: čak i ako se glavni cilj SETI-ija - kontakt sa nekom vanzemaljskom civilizacijom - ne ostvari, količina dobijenih informacija po uloženom dolaru na najrazličitije teme, počev od astrofizičkih fenomena, preko razvoja i testiranja detektora, do numeričke analize i kriptografije čini SETI projekte verovatno najprofitabilnijom vrstom naučnih projekata igde, ikad. Ovo je još naglašenije u eri kad su mnogi od SETI projekata parazitski (tehnološki govoreći, tj. obavljaju se istovremeno kad i drugi posmatrački programi) ili distribuirani (SETI@home), te na obično krajnje licemerni argument o "novcu poreskih obveznika" neću više trošiti reči.

Često je zbilja teško držati korak sa literaturom - pre koji dan sam bio impresioniran jednim rezultatom objavljenim u leto 2006, na temu kontroverzne, ali ekstremno zanimljive hipoteze Zemlje kao snežne grudve (engl. Snowball Earth), što je dovelo do ovog teksta. Ali, da bi se razumelo u čemu je stvar, neophodno je dati "dublju pozadinu" (da parafraziram Marka Felta, bivšeg vicedirektora FBI, u narodu poznatog kao "Duboko grlo" koji je zahvaljujući "dubokoj pozadini" koju je 1972-74. objašnjavao svom prijatelju, novinaru Bobu Vudvordu, odigrao ključnu ulogu u padu predsednika Niksona i njegove zlikovačke klike) cele stvari. Istorija naše tako gostoljubive planete Zemlje, dugačka već više od 4,5 milijardi godina, nije – uprkos velikim naporima i postignućima brojnih geologa, geofizičara, hemičara, paleontologa i drugih naučnika koji sarađuju na ovom izrazito multidisciplinarnom polju – ni izdaleka lišena iznenađenja i dramatičnih obrta. Jedan takav preokret izgleda da je na pomolu nakon otkrića o kome se radi, originalno objavljenog u junu 2006.