B92 Blog

Prenosim sjajan, fascinantan tekst koji nam stiže iz britkog pera Julije Latinjine, jedan od retkih koji kaže popu pop, a bobu bob. Poseban pogodak "u sridu" je referenciranje braće Strugackih i njihovog genijalnog i iznad svega humanističkog romana "Nastanjeno ostrvo" čiji je osnovni motiv moralni imperativ borbe protiv zla totalitarizma. (Ovo remek-delo je dostupno i na srpskom jeziku, u inspirisanom prevodu još jednog hrabrog i moralnog čoveka, istinskog borca za ljudska prava, našeg istaknutog slaviste Milana Čolića, a u zajedničkom izdanju Narodne knjige i Dečjih novina, 1988. godine u ediciji za koju je Čolić napravio i izbor. To što je upravo Čolić - koji je jedan od prvih ljudi sa ovih prostora javno, i to na međunarodnom kongresu slavista, imao hrabrosti da kaže istinu o Dobrici Ćosiću i njegovoj nacionalističkoj akademskoj mafiji u vrhu SANU - preveo "Nastanjeno ostrvo", a na koje se ovde Latinjina poziva, čini mi se kao jedan od onih retkih primera sinergije dobra o čemu je pisao još jedan džin ruske reči, Lav Tolstoj, u epilogu "Rata i mira".) Prevod prenosim sa sajta Peščanika, a nažalost nemam tehničkih mogućnosti da u narednim danima na komentare (kojih ne može ne biti, s obzirom da i kod nas cveta taj nesoj licemernog antiglobalizma koji se unaokolo vozika Audijima - ili Fiatima, svejedno - arlauče protiv "imperijalizma" ili "globalizacije" i ne ispusta iz ruku Nokia mobilne telefone, ali u ruke knjigu ne uzima, sem ako možda nije Ćosić) odgovaram. Uostalom, koliki je otpor modernizaciji u zemlji koja ima 25% funkcionalno pismenog stanovništva, a manje od 10% visokokvalifikovane radne snage ima potrebe elaborirati otprilike isto onoliko koliko ima smisla raspisivati referendum na temu da li se Zemlja okreće oko Sunca ili ne. Tako da - doviđenja na "nastanjenom ostrvu"...

U nauci se s vremena na vreme pojavljuju "veliki" problemi, za čije rešavanje je neophodno mnogo hipoteza i kolektivni napor desetina, ako ne i stotina istraživača kroz dugačak period vremena. Neki od i dalje otvorenih takvih problema su, recimo, problem porekla života na Zemlji u biologiji ili porekla vremenske asimetrije ("strele vremena") u teorijskoj fizici. U astronomiji, problem porekla takozvanih gama-bleskova predstavljao je takav veliki problem koji je u nedoumicu stavljao i posmatrače i teoretičare tokom gotovo četiri decenije - do pre šest godina. Veoma sjajan blesak gama zračenja je 29. marta 2003. detektovao Nasin satelit HETE-II (skraćenica od "Istraživač prolaznih fenomena visoke energije", engl. High Energy Transient Explorer). Svega 90 minuta kasnije, novi, veoma sjajan izvor vidljive svetlosti (optički "žar") bio je otkriven u istoj oblasti na nebu uz pomoć 40-inčnog teleskopa opservatorije u Sajding Springu u Australiji, kao i na jednoj opservatoriji u Japanu. Gama-blesak dobio je naziv GRB 030329, prema datumu kad je posmatran (standardna nomenklatura za gama-bleskove glasi GRB - od Gamma-Ray Burst - [poslednje dve cifre godine][mesec][dan]).

Već prilično dugo se najveće nade za objedinjavanje temeljnih interakcija ("sila": gravitacione, slabe, elektromagnetske i nuklearne) polažu - sa pravom ili ne, to za nas sada nije bitno - u takozvanu teoriju struna, ili "fiziku elementarnih čestica bez čestica", kako ju je nazvao jedan od duhovitijih savremenih fizičara. U najrazličitijim verzijama teorije struna, elementarne čestice poput kvarkova ili leptona su odista zamenjene još dubljim i temeljnijim entitetima - strunama, čije se različite oscilacije manifestuju kao čestice. Posebno mesto među ovim teorijama zauzimaju tzv. supersimetrične strune, poznate skraćeno kao superstrune. Njihovo zajedničko svojstvo - a u ovom do karikature pojednostavljenom prikazu i jedino koje donekle ima intuitivnu razumljivost - jeste da je za njih nužno postojanje više od 4 dimenzije prostor-vremena. To se postiže, na način koji je kolega Nsarski svojevremeno opisao detaljnije na svom blogu, kroz proces složenog naziva kompaktifikacija, a uistinu se svodi na činjenicu da nam 3-dimenzionalni objekat poput creva za zalivanje bašte može izgledati kao 1-dimenzionalni ako ga posmatramo iz dovoljne daljine, tj. ako su mu dve dimenzije dovoljno male u poređenju sa trećom. Na isti način, objekti koji su uistinu 11-dimenzionalni mogu nama izgledati kao 4-dimenzionalni (ako uračunamo i vremensku dimenziju) ako im je 7 ekstra-dimenzija dovoljno malo u poređenju sa ove preostale 4. Dovoljno malo znači u ovom kontekstu zbilja ekstremno, ekstremno malo, reda veličine 0,00000000000000000000000000000000162 cm. Zaista nije nikakvo čudo što ih ne vidimo ili što dosadašnji laboratorijski eksperimenti ništa ne govore o njima. (Postoji, usput, još jedan način na koji možemo učiniti ekstra-dimenzije nevidljivim koji se oslanja na tzv. D-brane, ali da ne komplikujemo suviše!)

Pre oko godinu i po dana, u oktobru 2007, u poseti našem gradu bio je jedan ugledni naučnik, u svojoj oblasti svakako među prvo troje na svetu, pisac dvadesetak knjiga i par stotina naučnih radova, jedan od urednika "Britanike", član - u ranim šezdesetim - desetak akademija nauka širom sveta. Za razliku od tipičnih stranih (pa i naučnih) turista, on je jako dobro obavešten o događajima u ovom delu sveta, prati štampu na raznim jezicima, ima prijatelje i saradnike u regionu, politička i društvena kretanja ga iskreno zanimaju - dobijate sliku. Meni je bilo zadovoljstvo i čast da budem jedan od njegovih domaćina u Beogradu i bilo mi je veoma prijatno da čujem kako se generalno lepo proveo u našim krajevima, sreo interesantne ljude, uspostavio neke kontakte i najavio da će uskoro ponovo doći, što ćemo pokušati da realizujemo verovatno baš ove godine. Ovo pričam zato što je pozadina anegdote koja sledi bitna za razumevanje da se radi o dobronamernom i inteligentnom čoveku, koji, međutim, za potpuno suočenje sa srpskom stvarnošću ima hendikep što dolazi iz jedne od najuređenijih evropskih zemalja. Šetamo mi tako jednog popodneva, u pauzi između sesija konferencije Terazijama i na početku Knez-Mihajlove, pita on mene sasvim ozbiljno: "Hej, je li to neki performans?" Pri tom pokazuje na digitalni sat na palati „Albaniji". Na njemu je tada lepo stajao natpis: MEMORY LOST !!

 

Džon Holdejn (jedan od par ljudi gotovo univerzalno poznatih u svetu nauke po inicijalima JBS - John Burdon Sanderson Haldane, 1892-1964) bio je možda i poslednja "oficijelno" univerzalna ličnost u smislu da nije imao formalne kvalifikacije u oblastima kojima je dao najveći doprinos (evoluciona biologija, populaciona genetika, biogeneza), a nije imao apsolutno ikakvog ustručavanja da se bavi gotovo po jednom novom oblašću svakih par godina - i u gotovo svakoj da značajne doprinose. Od bezbednosti podmornica do problema kosmološke strele vremena, od biohemije do levičarske politike (tvrdio je da se čitajući marksiste izlečio od hroničnog gastritisa, mada se docnije u životu deklarisao isključivo kao gručomarksista), od klasične filologije (iz koje su, uzgred budi rečeno, bile sve njegove diplome pošto, iako je kasnije studirao biohemiju na postdiplomskim studijama na Kembridžu, nikada nije doktorirao) do postanka života na ranoj Zemlji, od poezije do statistike - doista je čitavo znanje bilo njegova igraonica i gotovo da je u svakom pronašao poneki biser. Uz to, u svemu što je radio, bio je veliki popularizator i prezenter nauke - moglo bi se tvrditi da je skupa sa Flamarionom i Edingtonom klasik žanra popularne nauke u periodu do II svetskog rata; napisao je više hiljada (nije greška!) popularnonaučnih i polemičkih tekstova za više od 20 dnevnih novina i časopisa u Velikoj Britaniji, Belgiji, Sovjetskom Savezu i SAD. Skovao je više neologizama od kojih su najpoznatiji - slavnim srpskim Ustavom zabranjeno - kloniranje i klon, ali i ektogeneza, test-tube babies i hydrogen economy.

Ovog leta sam izvršio jedan mali eksperiment. U jednom uglednom turističkom mestu (Dubrovnik) i jednom koje, kažu, ima velike aspiracije u tom smislu (Beograd), otišao sam u turističke biroe/organizacije i lažno se predstavio kao strani turista iz veoma dalekih krajeva. Najpre sam, naravno, tobože pohvalio lepotu i gostoljublje dotičnih krajeva i njihove usluge, sve držeči prekršene prste u džepu, a zatim sam prešao na stvar. Nevešto se trudeći da na "domaći" način izgovorim teška imena, pokušao da utvrdim kakve mi informacije ljubazni domaćini mogu ponuditi o najznačajnijem naučniku koji se vezuje za njihov grad. U Dubrovniku sam, naravno, pitao za Ruđera Boškovića, a u Beogradu, naravno, za Milutina Milankovića.

Rezultati su, predvidljivo, bili katastrofalni.

Nikada nisam bio veliki fan proze Stivena Kinga - čoveka koji je, ne samo po prezimenu, već iznad svega po produktivnosti, tiražima i broju izdanja svakako "kralj" pop-književnosti. I to ne zbog samog horor žanra (neki od meni najdražih pisaca, poput Gogolja i Lavkrafta, vrlo su uspešno plivali u tim vodama), već pre svega zbog nečega što bih nazvao "naivnom superambicijom" velikog dela proznog univerzuma koji je stvorio, koja me, iz razloga koje ne mogu sasvim da ekspliciram, ostavlja prilično ravnodušnim - i to baš u onim momentima zapleta kada je očigledna autorova namera da čitalac ne sme biti ravnodušan. To, naravno, ne znači da u tom moru nema bisera: više od proseka su me impresionirali The Tommyknockers, The Green Mile, omnibus Hearts in Atlantis i poneki - ali samo poneki! - delovi epskog The Stand-a (naravno, onog docnijeg, celokupnog izdanja, a ne originalno iskasapljene knjige). Takođe, Kingov roman Needful Things (1990) mada nije bogzna šta, ima par potpuno nezaboravnih komičnih momenata. Na prvi pogled, relativno malo pozitivnih utisaka čak i za tekst na blogu - ali sam pre koju nedelju otkrio nešto što me je navelo da značajno promenim mišljenje o Kingovom sveukupnom opusu: naime, pročitao sam njegove dve esejističke knjige (što bi rekli non-fiction). I one su, ukratko, sjajne!

Slučaj mirnog građanina Stejpldona, O., prilično je čudan. Dok smo kod Fjodorova videli elemente kult-mentaliteta, te dok su i Vels i Šarden otvoreno izražavali svoje želje i nade za promenu sveta (mada su potonjeg u istupanjima onemogućavali pretpostavljeni), dotle je Stejpldon gotovo u potpunosti bio hombre invisible, nevidljivi čovek. I to stanje traje i danas. Tu nedavno je jedan od najistaknutijih naučnika današnjice, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i sjajan popularizator nauke Frenk Vilcek, u intervjuu izjavio da je na čelu liste najznačajnijih knjiga u njegovom životu Stejpldonov The Star Maker (ispred naslova ser Bertranda Rasela, Hermana Vejla i Ričarda Fajnmena!), što je izazvalo pravu poplavu čuđenja i preslišavanja među naučnim blogovima, gde većina prisutnih za Stejpldona nikad nije čula. Izuzetak od ovog opšteg zaborava su donekle fanovi naučnofantastične književnosti koji često čuju mantru da su pioniri ovog žanra Vels i Stejpldon (ponekad im se dodaje i Karel Čapek), ali i pored tog verbalnog odavanja pošte, činjenica je da njegovi romani nisu mnogo čitani. Drugi izuzetak jesu transhumanistički krugovi, koji u njemu vide, kao što ćemo videti sa punim pravom, jednog od najeksplicitnijih preteča ovog pokreta.

...i naučio da volim kvantnu bioenergiju.

Kad vam Englezi čestitaju na ekscentričnosti i uvrnutosti, onda to zbilja nešto znači. Meni se to desilo sinoć ovde u Oksfordu, gde boravim kao jedan od organizatora međunarodne konferencije o globalnim katastrofičkim rizicima (koju smo uspešno okončali 17-20. jula) i ko-urednik prvog "sintetičkog" zbornika tekstova na ove teme koji je pre koju nedelju izašao iz štampe. Naravno, povod je bio dr Dabić, poznati duhovni istraživač kvantne energije, nešto na čemu nam, kao što reče jedan kolega, pakosno zavide Terry Gilliam i ostatak Monti Pajton ekipe, jer nešto tako bizarno ne bi ni njima palo na pamet. Poput Pitera Selersa koji je istovremeno mogao da bude i kapetan Mandrak i predsednik Mafli i suludi nacista dr Strejndžlav, tako je i naš "heroj" istovremeno mogao da bude i pesnik Karadžić, i krvavi ratni zločinac Karadžić, i duhovni istraživač Dabić i ko-zna-šta-sve-još-ne, a što će istraga utvrditi. Naročito je fascinantan taj njegov "istraživački" aspekt.

Ne, ovaj tekst se ne odnosi na sinoćnju fudbalsku utakmicu - mada svaka čast španskom timu na tome! sjajan rezultat - i plasman u finale Evropskog prvenstva. Još manje se odnosi na "dosledan stav Španije u nepriznavanju lažnesamoproklamovaneblablatrućtruć države Kosovo" što bi rekli neki naši politikanti. Ova kratka beleška (koja zaslužuje detaljniju elaboraciju za koju će biti vremena i prilike) odnosi se na vest od prekjuče, 25. juna 2008, da je Kortes pred donošenjem istorijske odluke o davanju prava životinjskim vrstama evoluciono bliskim čoveku, što je prvi slučaj u istoriji da se u primeni univerzalnih etičkih načela otišlo dalje od tradicionalnog antropocentrizma. Za sad su skupštinski odbori podržali nacrt takvog zakona, a očekuje se da će vrlo uskoro biti usvojen i proglašen u oba doma španskog parlamenta. Evo početka te lepe vesti (nadam se da prevod nije neophodan, ako zatreba prevešću; naši su je mediji elegantno ignorisali):

 

MADRID (Reuters) - Spain's parliament voiced its support on Wednesday for the rights of great apes to life and freedom in what will apparently be the first time any national legislature has called for such rights for non-humans.