Prenosim sjajan, fascinantan tekst koji nam stiže iz britkog pera Julije Latinjine, jedan od retkih koji kaže popu pop, a bobu bob. Poseban pogodak "u sridu" je referenciranje braće Strugackih i njihovog genijalnog i iznad svega humanističkog romana "Nastanjeno ostrvo" čiji je osnovni motiv moralni imperativ borbe protiv zla totalitarizma. (Ovo remek-delo je dostupno i na srpskom jeziku, u inspirisanom prevodu još jednog hrabrog i moralnog čoveka, istinskog borca za ljudska prava, našeg istaknutog slaviste Milana Čolića, a u zajedničkom izdanju Narodne knjige i Dečjih novina, 1988. godine u ediciji za koju je Čolić napravio i izbor. To što je upravo Čolić - koji je jedan od prvih ljudi sa ovih prostora javno, i to na međunarodnom kongresu slavista, imao hrabrosti da kaže istinu o Dobrici Ćosiću i njegovoj nacionalističkoj akademskoj mafiji u vrhu SANU - preveo "Nastanjeno ostrvo", a na koje se ovde Latinjina poziva, čini mi se kao jedan od onih retkih primera sinergije dobra o čemu je pisao još jedan džin ruske reči, Lav Tolstoj, u epilogu "Rata i mira".) Prevod prenosim sa sajta Peščanika, a nažalost nemam tehničkih mogućnosti da u narednim danima na komentare (kojih ne može ne biti, s obzirom da i kod nas cveta taj nesoj licemernog antiglobalizma koji se unaokolo vozika Audijima - ili Fiatima, svejedno - arlauče protiv "imperijalizma" ili "globalizacije" i ne ispusta iz ruku Nokia mobilne telefone, ali u ruke knjigu ne uzima, sem ako možda nije Ćosić) odgovaram. Uostalom, koliki je otpor modernizaciji u zemlji koja ima 25% funkcionalno pismenog stanovništva, a manje od 10% visokokvalifikovane radne snage ima potrebe elaborirati otprilike isto onoliko koliko ima smisla raspisivati referendum na temu da li se Zemlja okreće oko Sunca ili ne. Tako da - doviđenja na "nastanjenom ostrvu"...

Evo jedne svetske servisne informacije - i sa dubokom ličnom nadom moje malenkosti kao iskrenog globaliste da će takvih vesti biti sve više. U senci drugih događaja i iščekivanja u i oko Ujedinjenih nacija, bez ikakve pažnje - a šta bi ko drugo mogao i očekivati? - u našim politiko-centričnim i uz časne izuzetke anti-naučnim medijima prošla je i sledeća vest: 62. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je u četvrtak, 20. decembra 2007. godine, proglasila 2009. godinu Međunarodnom godinom astronomije. Rezoluciju je, iz očiglednih razloga, predložila Italija, a čitavu inicijativu su prethodno podržali Međunarodna astronomska unija (MAU, najvažnija stručna organizacija u oblasti astronomije i srodnih nauka) i UNESCO koji je još 2005. godine doneo deklaraciju o svetskoj godini astronomije.

Ne, ovaj tekst se ne odnosi na sinoćnju fudbalsku utakmicu - mada svaka čast španskom timu na tome! sjajan rezultat - i plasman u finale Evropskog prvenstva. Još manje se odnosi na "dosledan stav Španije u nepriznavanju lažnesamoproklamovaneblablatrućtruć države Kosovo" što bi rekli neki naši politikanti. Ova kratka beleška (koja zaslužuje detaljniju elaboraciju za koju će biti vremena i prilike) odnosi se na vest od prekjuče, 25. juna 2008, da je Kortes pred donošenjem istorijske odluke o davanju prava životinjskim vrstama evoluciono bliskim čoveku, što je prvi slučaj u istoriji da se u primeni univerzalnih etičkih načela otišlo dalje od tradicionalnog antropocentrizma. Za sad su skupštinski odbori podržali nacrt takvog zakona, a očekuje se da će vrlo uskoro biti usvojen i proglašen u oba doma španskog parlamenta. Evo početka te lepe vesti (nadam se da prevod nije neophodan, ako zatreba prevešću; naši su je mediji elegantno ignorisali):

 

MADRID (Reuters) - Spain's parliament voiced its support on Wednesday for the rights of great apes to life and freedom in what will apparently be the first time any national legislature has called for such rights for non-humans.

Bez obzira što, kako reče Jusuf-vezir, nezaboravni protagonista Andrićeve pripovetke Most na Žepi, "u [izbornom] ćutanju je sigurnost", osećam potrebu da vas baš sada gnjavim upravo sa nekim evropskim činjenicama i (hipotetičnim) evropskim načinom života. Evropa je, naravno, šesti satelit Jupitera, najveće planete u Sunčevom sistemu, i sam po sebi izvanredno zanimljiv svet. Otkrio ga je u januaru 1610. Galileo Galilej i skupa sa preostala tri velika Jupiterova satelita (Iom, Ganimedom i Kalistom) u čast svog pokrovitelja Kozima II nazvao "Medičejskim zvezdama" - ove čudesne svetove svako može videti već sa običnim dvogledom (a među astronomima amaterima se ispredaju legende o nekolicini nadljuski dobrih posmatrača, poput američkog astronoma Edvarda Emersona Barnarda koji su, bar po priči, videli bar neke od Galilejevih satelita i golim okom!). Uprkos njihovom velikom - u astronomskom kontekstu - sjaju, gotovo ništa nije bilo poznato o detaljima njihovih površina sve do proleta Vojadžera 1 i 2 krajem 1970-tih godina, kada su nam se pokazali u svoj svojoj raznovrsnosti: od paklenih sumpornih vulkana na Iou, do zagonetnih kanjona i ledenih visoravni Ganimeda, kralja među mesecima u našoj planetarnoj porodici. Međutim, beličasta i skoro potpuno bezlična površina Evrope ipak krije najveće misterije, a možda i jedinstveno kosmičko blago po kome je do sad samo naša planeta poznata - život.

Pošto smo pregledali standardne anti-SETI argumente, hajde da vidimo kakva je sadašnja praksa potrage za vanzemaljskim razumom, kao i šta se u tom pogledu može poboljšati u doglednoj budućnosti. Prvo se treba osloboditi nekoliko relativno čestih predrasuda. Nekakav centralizovani, etablirani, institucionalni SETI ne postoji; kliše iz loših TV serija kada se pojavljuje čovek koji maše legitimacijom i viče "Ja sam iz SETI-ija!" besmislen je, kao i većina televizijskih klišea. Ono što postoji jeste jedna vrsta intelektualne platforme koja je zajednička različitim small-scale projektima širom sveta. Da tu platformu valja žestoko kritikovati (kao i uvek, kritika je kompliment, poperovski rečeno), biće iz ostatka teksta više nego jasno. Druga bitna predrasuda jeste da SETI projekti zahtevaju neka posebno velika ulaganja. Protivnici stalno potežu to pitanje i naduvavaju nešto što je objektivno gotovo zanemarujuće jeftino. Sa tim valja jednom za svagda raščistiti: čak i ako se glavni cilj SETI-ija - kontakt sa nekom vanzemaljskom civilizacijom - ne ostvari, količina dobijenih informacija po uloženom dolaru na najrazličitije teme, počev od astrofizičkih fenomena, preko razvoja i testiranja detektora, do numeričke analize i kriptografije čini SETI projekte verovatno najprofitabilnijom vrstom naučnih projekata igde, ikad. Ovo je još naglašenije u eri kad su mnogi od SETI projekata parazitski (tehnološki govoreći, tj. obavljaju se istovremeno kad i drugi posmatrački programi) ili distribuirani (SETI@home), te na obično krajnje licemerni argument o "novcu poreskih obveznika" neću više trošiti reči.

Evo kviz-pitanja koje nećete čuti ni u "Milioneru" ni u "Zlatnoj žici": šta spaja Herberta Markuzea (ideološkog oca "nove levice") i Martina Hajdegera (čija se vernost nacizmu ispoljila čak i u neslavnom posthumno objavljenom intervjuu Špiglu)? Šta je zajedničko gospođi ex-ministarki Ljiljani Čolić, Bušovom savetniku Leonu Kasu, tragikomičnom TV-evanđelisti Petu Robertsonu, feminističkoj teoretičarki Sandri Harding, matematičaru i teroristi Teodoru Kazinskom (u narodu poznatijem kao Unabomber), kontroverznom srpskom režiseru gospodinu Nemanji ex-Emiru Kusturici, nerazumljivom francuskom filozofu Žaku Deridi, samoproklamovanom ekološkom mesiji Džeremiju Rifkinu, te vođi zapatističke gerile "potkomandantu" Markosu, da navedem samo neke od poznatijih primera? Odgovor: u boljim danima strah i skepticizam, u lošijim mržnja i histerično pozivanje na akciju protiv savremene nauke, a posebno i iznad svega protiv savremene tehnologije. Stanje psihološki opisivo kao tehnofobija, a ideološki i politički kao neoludizam.

Danas je otvorena obnovljena rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju, kao deo zajedničkog projekta vlada Srbije i Hrvatske, a u krajnjem cilju izgradnje čitavog muzejskog spomen-kompleksa posvećenog ovog velikom naučniku. Kao što su, sa čak pomalo šarmantnim ublažavanjem, primetili i mediji koji su o ovom događaju izvestili, Milanković je nedovoljno poznat u “široj javnosti”. Tu relativno skoro imali smo prilike da vidimo i otužan spektakl kako voditeljka jedne tobože visokointelektualne političke emisije (formalno visokoobrazovana i visokokvalifikovana) priznaje svoje neznanje u ovom pogledu. Decenijama Milanković (kao sumnjivi “antinarodni element”) nije imao ni ulicu u Beogradu, što je tek nedavno adekvatno ispravljeno. Ne bi bilo preterivanje tvrditi da preko 3/4 Beograđana nema blagog pojma o tome ko je bio, uz Ivu Andrića, naš najzaslužniji sugrađanin.

Umro je Norman Majler. Šteta da čak ni ovim povodom kod nas nema više informacija o ovom velikom piscu, kulturne rubrike naših medija su po ko zna koji put omanule, eventualno prenose srpski tekst vesti sa BBC-a, nigde traga nekom autorskom tekstu (ali to više govori o nama nego o njemu). Osećam potrebu da ga se bar ovde i na kratko prisetim. Sve se zna o njegovom životu, bio je javna ličnost na najpozitivniji način, koga zanima naći će mnoštvo linkova i tekstova o tome, stoga ovde samo par crtica. Bio je sjajan pisac, esejista, scenarista, novinar, istoričar, aktivista, boem. Najpoznatiji roman - Goli i mrtvi, a po mom krajnje subjektivnom mišljenju najlepši i najtajanstveniji - Drevne večeri. Napisao više poznatih biografija: Merilin Monro, Li Harvi Osvalda, Pikasa... Osnovao je Village Voice, i bio kum čitavog pokreta alternativnih nedeljnika. Šest puta se ženio. Skupa sa Noamom Čomskim i Alenom Ginsbergom bio je hapšen krajem 1960-tih zbog protestvovanja ispred Pentagona. Družio se - i/ili tukao, bar u mlađim danima - sa gotovo svim velikanima pera našeg doba.

U prethodnim nastavcima (koji se sad srećno odmaraju u arhivi bloga!) bilo je reči o dva klasična argumenta protiv postojanja vanzemaljske inteligencije. I Fermijev paradoks i Karterov argument odnose se na astrofizički i probabilistički aspekt problema (ne)postojanja vanzemaljskih civilizacija. Valja se, međutim, pozabaviti i biološkim aspektom, naročito s obzirom na činjenicu da postoji jedan vid sistematske razlike u viđenju problema vanzemaljskog života između astronoma i biologa, koja je tek odnedavno počela da se prevazilazi i smanjuje. Ključnu ulogu u tome igra treći veliki anti-SETI argument, koji se najčešće naziva argumentom iz biološke kontingencije. Veliki paleontolog Džordž Gejlord Simpson se uobičajeno smatra začetnikom argumenta iz biološke kontingencije, s obzirom da je 1964. godine u Science-u objavio jedan vrlo ugledan i citiran članak pod rečitim naslovom "O ne-obilju humanoida". Simpson je u naučnim krugovima poznat kao jedan od klasika "Moderne sinteze", tj. savremene teorije evolucije, čovek koji je udario temelj povezivanju evolucione biologije i paleontologije, i koji je bio svakako najveći ekspert 20. veka za evoluciju sisara u kenozoiku (tj. nakon velikog izumiranja na granici kreda-tercijar pre 65 miliona godina). Manje je poznato, ali Simpson sam priznaje u pomenutom članku, da je bio strastveni čitalac i pravi "fan" naučnofantastične književnosti. Upravo ga je to i motivisalo da razmišlja o teškom problemu položaja vanzemaljskog života u biološkom morfološkom prostoru.

Pošto blog treba povremeno da služi i za servisne informacije, a posebno pošto o ovome u medijima glavnog toka sigurno neće biti pomena, hajde da stavim ovde informaciju da se ove sedmice (16-19. oktobra) u Beogradu u povodu trostrukog jubileja Astronomske opservatorije (našeg najstarijeg naučnog instituta, i ne samo na prostorima današnje Srbije, već i regionalno, ranije pod imenom Kraljevska astronomska opservatorija) odigrava jedan naučni skup sa međunarodnim učešćem iz istorije i filozofije nauke  na veoma opštu temu "Proučavanje prirode kroz vekove" koji bi mogao biti interesantan sa raznih aspekata. Težište skupa je iz razumljivih razloga stavljeno pre svega na astronomske nauke, najšire shvaćeno, gde spadaju raznorodne oblasti poput klimatologije, astrohemije, astrobiologije, nebeske mehanike, astronautike, itd., ali i druge discipline (da ne idemo daleko poput Popera koji je čuveno uzviknuo All science is cosmology, I believe.), što ne znači da neće biti priloga koji se odnose na druge nauke. Više detalja može se naći ovde. Među nekoliko uglednih gostiju iz inostranstva, moje lično naročito zadovoljstvo je što se pozivu odazvao jedan od svakako najvećih živih istoričara nauke, prof. Helge Kragh, profesora na Univerzitetu u Arhusu (Danska).