Ja znam kako se sada, tamo na brdu, umesto dana svetli sneg. Na njemu leži crnilo noći i mraz ustupa mesto reči koja mnogo bolje od njega opisuje hladnoću od koje zvezde uvređeno trepću – studen. Dobra, stara, skoro zaboravljena reč oko koje se širi još nepravednije zapostavljena stud. E, studen sada tišinom pritiska selo, povremeno krcnuvši, taman toliko da opravda književnu frazu škrgutanja ledenim zubima. U tišini gluve zime ponekad zamiriše dim, ali ga bistra kao staklo hladnoća preseče oštrinom novog noža i u nosu ostavi samo svoj ledeni dah.

Apelacioni sud je u obrazloženju presude naveo da je Taton nameravao još dugo da živi

BEOGRAD, 26. januar 2012, (Njuz) – Apelacioni sud u Beogradu doneo je ranije danas odluku da se Brisu Tatonu produži život za 17 godina, prenose agencije.

E, pa, evo me u knjižari Delfi, SKC. Medenjaci su tu. Kućica medena TakoDŽe. Mikele sedi s desne mi ruke. Ane još uvek nema, al samo što nije. Svi ostali ste u očekivanju, da se tako pesnički izrazim.

Moja nova knjiga je konačno napolju, lepa je k'o lutka, miriše k'o duša i sjakti :) I sad su već počeli učesnici da dolaze, tako da...trudićemo se da se javljamo za sve one koji neće doći...

Kutija sa medenjacima je već otvorena... 

Ima dana kojih bi bilo bolje da nema. Ovaj današnji će potrajati još samo koji minut, a i to mu je previše. Da se ja pitam, komotno je mogao da bude rupa u kalendaru.

        Siže: 

1. Moja knjiga ima naslov, možete ga videti uzbrdo.
2. Moja knjiga ima i koricu, takođe.
3. Ana i ja pravimo Blog-žurku.

  Moja knjiga ima ime. Konačno. Srećni dobitnik sam – ja. Uostalom gde se videli tender u kom se bog prvo ne pobrine za svoju bradu. Ali, da ne bi bilo dibidus nefer, otvaram glasanje za jednu od dve utešne nagrade. Za onu prvu sam se već odlučila, takođe u skladu sa tradicionalnim tenderskim subjektivizmom.

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom.

Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oćutao ponoć i velika skazaljka se udesno nagla, tog istog trena sam na teflon bacila komad pokojnog adolescentnog govečeta i sva srećna inhalirala miomirisne dimove koji su se zapušili kuhinjom. Dok sam ja do poslednje mesožderske ćelije upijala u sebe praiskonske mirise, kraj mojih nogu se vučije tiho stvorio Ikar Varvarin. Na njegovo tiho režanje sam odgovorila takvim škljocanjem zuba da je nesuđeni Beli Očnjak koliko odmah podvio rep pod ono malo nogu koje ima i odskvičao da se žali mačkama. Bila sam spremna da taj komad tako dugo čekanog mesa, branim do poslednje kapi tuđe krvi.

  Kada jesen izgubi trku sama sa sobom i očešlja drveće na ćelavo, tako da od njega ostanu samo crni prsti, platan u našim prozorima počne da se ljuška u levo. Sa istočnim vetrom koji na njega natrčava s desne strane, stiže i miris za koji još nisu pronađene reči kojim bi se opisao. Hladnjikav, mrvu rezak, svež, ali mirniji od mraza koji već počinje da škrgutanjem ugrožava plombe svojih zuba. Njemu se pridruži miris ugljenog dima iz starih zgrada. Planine koje rube horizont pogleda počnu da se gube u sivim maglama. Tada je skoro izvesno da će vetar sasvim posebnog mirisa sa sobom doneti sneg. Najverovatnije noću. Jer sneg voli tišinu. Pred njim će tanušan led liznuti ulice, a zvezdano lišće inja će procvetati svuda gde mraz bude uspeo da napipa topli vazduh.

  Naravno to sve u slučaju da se ne poremeti sled godišnjedopskih događaja. Što je ove godine slučaj. Ne samo platan iz prozora, već i njegove manje komšije drvenog karaktera su još uvek čupavo zeleneli lišćem kada se odnekud stvorio severac. Ne da je duvao, nego je usput i kašljao pakosno starački. Trava se uzaludno zgrozila. Prve mrazeve je dočekala jarkom zelenom bojom, tako živom kao da je proleće tek svanulo. Sve u svemu, izgledala je kao bolesnik koji pred smrt živne i zarumeni se lažnom nadom.

Onomad je dan počeo sevanjem golišavih delova tela na račun babljeg leta. Naravno, uprkos najavama metereologa da će pasti sneg. Uostalom, na metereologe se ovde obraća pažnja taman  koliko i na poetski raspoloženog vidovnjaka kome je virozna temperatura prerasla razum. Uostalom, ko bi im verovao, poslednji put kad su najavili kišu, moj kaktus je dobio opekotine od sunca, a naivni su po ulici hodali znojeći se i vukući motke kišobrana, kao mentalno senzibilni pušteni na produženi vikend.

Zato mi je muka, kada gledam kako oni, koji nikada nisu imali ni truna sažaljenja, ni mrve ljudskog poštenja, ni traga srama, sada nas pokušavaju da nateraju da prema njima pokažemo osećanja, koja nas čine ljudima drugačijim od njih. Da se sažalimo, da i dalje verujemo da je svaki ljudski život važan, da pomislimo na njihovu decu i njihove porodice. Da nas nateraju da osudimo sebe, sateravši nas u ćošak iz koga ćemo izaći oprostivši im ili priznavši da smo isti kao i oni - bez samilosti. Da zaboravimo sve žrtve njihove politike, koje nisu imale ni toliko slobode odlučivanja o svom telu i životu, koliko oni sada i po zatvorima imaju. Da damo dobro u nama, za zlo u njima.