B92 Blog

Noćas je umro Mate Parlov. Mate Parlov je bio delić mog nesportskog TV detinjstva. Zajedno sa Znanjem-Imanjem, koje je uvek mirisalo na nedeljnu supu i u kome je gospodin Zaharije Trnavčević žonglirao hibridima i semenjem, dok su se pozadi u horizont ulivale brazde. Tu su bili i Otpisani, odmah posle večernjeg, nedeljnog kupanja. U borbu protiv okupatora svake nedelje uveče upuštala sam se skuvanih vrhova prstiju, kože crvene od temeljitog ribanja peškirom i glave umotane u čalmu. To je bilo veče kada sam izuzetno mogla da ostanem budna »u ta doba«, a i kosu da sušim bez fena koji je bio toliko glasan da ni eksplozije nemačkih skladišta u pomenutoj seriji nisu mogle da se porede sa njegovim urlikom.

Tu negde, između Znanja-Imanja i Otpisanih, podvučeno crtanim filmovima, živeo je i Mate Parlov. Ekskluzivno sam smela da gledam njegove m

Drage sestre Bogavac,

Ja sam dobro što i vama želim. Vreme je lepo, stigla je pozna jesen, k'o štrc u špricer. Radno je radovansko, umesto novinarske julske sezone kiselih krastavaca, na medijsku scenu je izvučen privaćeni dr. 3D, tako da bogufala imamo o čemu kucati. 3D izlečitelja su se dovatili i slovenački mediji jerbo je parlamenat udario rajber i raspustio se više no inače, pa su novinari u letnjem očaju počeli da izvlače teme o troglavim kornjačama, pokušajima svađe na ulici, uz prateća senzacionalna porađanja holivudskih zvezda i krštenja plavokosih beba u kraljevskim familijama. Na svu sreću pojavio se 3D, sa sve misterioznom Milom i još luđim sajtovima, zahvaljujući čemu novinarska bratija ima čime da puni šlajfne.

De sam ono stala...jesam dobro, nego me peče savest, koju kod 3D ne

Mamo se ful dobr mel smo 1 trening da so ns mau preizkusl. Lepo se mejta. A mi napounis telefon da se vama bom lahko javljau. Uzivita dokler nas ni :)

Moja baba Kaja imala je kvočku. Lepu, ćilibarsku. Sa pozadinom u karamelastim, našušurenim, paperjastim gaćama, koje je ponosno šetala. Dotična kvočka je život provodila u sumraku, posebno za nju odvojenog prostora u štali. Iz bušne korpe, zapušene slamom, iz koje je ispadalo perje, povremeno je slala glasne, kvocajuće, materinske signale, terajući krave da se premeštaju s' noge na nogu, a baba Kaju da klima sićušnom glavom, čuvši tu glasovnu potvrdu svog poverenj

Subota i nedelja su po definiciji prilika za uprizoravanje porodične idile. Bar je tako u filmovima sa uređenim kućama, romantično-podnošljivo-nestašnom dečicom, čije su đavolijade sve u svrhu dublje korisne poruke, plus roditelji pomenute gomile dece, koji iako zajedno imaju četrdeset izgledaju kao da im je bar po sedamnaest godina...i naravno, sveže očetkana kuca šampionskog porekla, koja glumi avlijanera. Tako je to u filmovima o svakodnevnim porodičnim dogodivštinama, sa aspektom obaška na pomenuti vikend. Kao priliku da porodični kvaliteti pokažu šta znaju. U ovozemaljskom životu bez kulisa, vikend je nešto drugačiji doživljaj...bar kod nas.

Već u petak uveče počinje okršaj oko daljinca. Š

» Bizgov je«, čulo se otpozadi.

» Ćuti, ne laj«, prošištao je ženski glas, nagužvan godinama.

» A ja kažem da je bizgov. Svi znaju da je bizgov. Ceo svet...«, podigao je glas Miš Penzioner, obučen u legendarnu bež jaknu, koju u prelaznim periodima kontinentalnog klimatskog podneblja nose svi pripadnici njegove vrste.

» Ćuti već jednom, pa šta ako je bizgov...Čuće te neko«, još tiše je siknula Mišica Penzionerka u tufnastoj bluzi za izlazak u samoposlugu. Tufne veličine pregojenih buba-švaba igrale su od nervoze, odajući vlasničin strah u dugom redu pred kasom.

Biću kratka i jasna. Nemam vremena. Čekam na kupatilo. Peti dan. Prirodne potrebe i telesne funkcije sam svela na minimum. Vršim fotosintezu, tako najmanje smetam uzbuđenju. U kući je vanredno stanje. Peti dan, drugi produžetak.

Tatina Princeza večeras ima malu maturu. Ovde zvanu valeta. Tim povodom je u kući, već danima, sve podređeno njenim planovima, sumnjama, promišljanjima, probama i hordi vršnjakinja sa kojima se razmenjuju aktuelni stavovi o kosmički važnim pitanjima kao što su nokti, kosa, haljine, cipele, čarape. Ja više služim kao ošamućeni statista sa uvežbanim refrenom:« Da, mnogo je lepo! Kako je lepo! Vrlo divna boja! Izuzetan pad materijala! Otvara u struku! Zatvara u glasu! Ne, nisi debela u tome! Jeste, nokti u providno, pa sedef-

uskoro će sa posla da dođe kući doći moj voljeni, najlepši, najzgodniji, najpravedniji Žmu. U lakoj dimnoj izmaglici, čiji smrad prevazilazi napuljski, postrojiće nas sve. Mali Radojica će da propeva odmah i prstom će pokazati na svoju rođenu majku, koja ga je rodila, čuvala, odhranila i koja ga voli najviše na svetu. Žmu će da spusti torbu i pred celim strojem, odsečnim pokretima, kao kad se čupaju obrve, da mi strgne epolete kućnog generala, davši mi kažiprstom ostav u kujnu. Redovi će da se povuku u svoje sobe, mačke pod krevet. Žmu će se umorno spustiti na fotelju, pokušavajući da što pliće diše neopevani smrad, koji nikako da se izluftira, a ja ću da glumim pečurčicu u kujni, tiha k'o sivi mišić.

Napravila sam kućnu katastrofu. Retko mi se dešavaju, ali je svaka od njih vredna da se izveze u goblen formi ili bar ugravira u

Nismo same!

Posada Feniksa je kao najteži deo puta opisala poslednjih sedam minuta sletanja na rošavu Crvenu planetu. Probleme pri sletanju prouzrokovale su gusto razbacane gomile prljave odeće, koje stanovnici Marsa ostavljaju uvek pored korpi za veš. Mašina za veš na toj planeti nema, jer predstavnici tamošnjeg života iste ne umeju da uključe, a i ako je dalekoj prošlosti to uspelo posebno nadarenima, mokre stvari su ostajale u bubnju, sve dok nisu bacile penicilin takve visine da bi tamošnja paprat mogla da dobije komplekse niže vrednosti. Da bi Marsovci uspeli da nađu

U komšijskom prvom-do stanu, pre skoro dve godine pojavio se novi stanovnik naše planete. Zove se Julij. Julij je svoje prisustvo od početka potvrđivao prepoznatljivim decibelima, naročito kada su počeli da mu niču zubi. Kada se postavio na sve četiri, Julij je domileo kod nas u goste, kojom prilikom je zaveo novi red u svetu do kolena. Sve je obrnuo naglavačke, probavši većinu stvari oral

Ovako je zvučalo prvih 80 sekundi Radija B92.

Danas je rođendan mojoj B92 i Mojoj najboljoj drugarici. I jedna i druga su mi ulepšale život nezaboravnim sekvencama. I jedna i druga u mom životu zauzimaju posebno mesto. Danas, u podne, B92 je napunila 19, a Moja najbolja drugarica više nema 23,5 godine, kao i ja upravo je stekla 24 godine.

A onog dana kada je Radio B92 otvaran...

15. maja 1989. godine u našoj redakciji u Domu omladine bila je trema do neba. Tonac Robert Klajn, legenda naša, vrteo se onako krakat između sastravljenog Verana i »ekipe sa drugog sprata«, tadašnjih naših vlasnika... na stolu je čekala flaša šampanjca, za koju se nije znalo ko sme da pristupi otvaranju, obzirom da smo se svi tako tresli, da bi pomenuti šampanjac mogli da dovedemo do čep-raketnog stanja. Ja sam stajala prilepljena uz zid i sa stravom gledala špajz, koji je godinama uspešno glumio naš studio, kako šljašti od jutarnjeg sunca i sve one koji su se u njega natrpali pretvara u neprepoznatljive senke. Negde u ćošku je čučao Saša Žigić, koji je trebalo da vodi prvi program novog radija.

Aj' što sunce golica travu i što ptice padaju u decibelni trans od sreće što mogu da ponovo organizuju horska takmičenja na otvorenom, nego što navedena zvezda grakne i bez ikak

Mi smo se, prošle nedelje, pridružili turističkoj sorti, tako što nam je Žmu organizovao naučno-poučno-relaksirajuću posetu Barseloni. Da bi bilo što relaksiraksičnije Pater familias nas je probudio k'o vampire u cik zore i saterao u hodnik. Tu smo se sudarali, razvodili i dolazili u iskušenje da potomstvo

Dakle, rođendani pripadaju deci. Kada porasteš, iako te niko ne obavesti o prenosu vlasništva, rođendani ti se izmigolje između prstiju. Počnu da traju kraće i gube onu jutarnju tremu tog jednog, jedinog dana u godini.

Svojih detinjih rođendana se baš nešto ne sećam upečatljivo. Obzirom da ceo život primećujem i pamtim i svaku dlaku na osmoj nožici harmonika-gusenice u crnoj, štraftastoj pidžami, psiholozi bi sigurno mogli da bar magistriraju na ovom mom nesećanju. Sećam se samo moje tetke Goce, koja me je uzimala u krilo, svakog rođendana i otvarala zlatni, nežno elipsasti medaljon na dugom, tanko

Danima se april cedi niz granate prste i tera ptice, koje su se taman razgalamile u prolećnom natpevavanju, da se sklone i naprave mesta tišni kišne zavese. Tu negde se vučem i ja. Pokušavam da radim, a umesto toga lepim nos na prozore i gledam kako tek obojeni, otrovno zeleni tepih trave pokušava da raste dok od njega otskaču golubije kapljice. Iza Alpa tutnji nova pošiljka vode i sve sivlji oblaci skraćuju popodneva.

Od sve te mrze

Jesam li vam već pisala koliko volim i obožavam čokoladu? Bez svega mogu, spremna sam da istrpim sve dijete, mogu da izjedem i onaj gorko-kiseli grejp bez dodataka, sve mogu, samo bez čokolade ne mogu. Čak i ako preko dana izdržim, uspem da pobegnem od nagona da napadnem kućno skladište u kome su deponovani čokoladni proizvodi, kada padne noć s' leđa počne da mi se prišunjava miris čokolade i šušanj otpakivanja iste. Ako i to izdržim, sve u ime leta koje polako ali sporo stiže, ne bih li se nekako uturila u kupaći bez da izgledam kao nilska konjica, dakle ako i to izdržim, prava napast stiže posle ponoći.

U sred

Daklem, ja sam vozački položila dockan. Pre jače od tri godine. Do tada možda jesam ponekad imala potrebu, ali ne i želju da učim vožnju. U stvari bilo mi svejedno, sasvim sam uspešno stizala kud' sam krenula i bez auta. Što je izazivalo potpuno zgražavanje ekipe oko mene, koja se rodila sa karburatorom u naručju i prva slova naučila u automotooto rev

Prošlog leta, u zadnjoj avliji mog strica Andre, često sam sretala čoveka sa belim kanistrom. »Božidar Babić, penzionisani učitelj«, rekao mi je pomenuti ljubazno, pružajući mi drugu, slobodnu ruku. Posle razmene samo srdačnih osmeha, jer nikako nisam mogla da se setim tog komšijskog lica, Božidar Babić, penzionisani učitelj je polako odlazio do česme i točio vodu, pažljivo bez prosipanja, u beli kanistar. Moji rođaci, shvativši da ne znam ko je nosilac kanistra, a računajući na moju slabost prema knjigama, rekli su mi da je »taj komšija, Babić« napisao knjigu. Čime s

Miris pržene kafe vija se svakog jutra u mojoj ulici. Neki od kafića u prizemlju, kanda još uvek prže kafu i topli, golicavi miris kafe mota se oko nogu i u letnje doba uvlači se kroz otvorene prozore, kao najava vrelog dana. Zimi miriše manje, ali toplije. Zaplovi ledenim jutrom, primami par prolaznika i ohladi se, brzo nestajući od mraza. Kada se uvuče mirisni prst kafe kroz moje prozore, mene sve mami, ko kobru ona frulica, da se smandrljam niz stepenice i uvučem u prvi kafić. Ali, ako nema sagovornika, sve ostaje na čarobnom mirisu.

»Od

Međutim ja se budim paleći kompjuter, kuckam kao mravac, čitam vesti bez prestanka, gledam po tri dnevnika sinhronizovano i vijam se sa piarovskom svojtom. Usput čitam tone saopštenja, pisanih najsuvoparnijim jezikom vladinih organa, ganjam političare, koji izgledaju mnogo življe i ubedljivije na televiziji no uživo...pristajem da mi po torbi i jakni ko

Otkad znam za sebe proganjala sam mačke. Svih boja i veličina. Preferirala sam mačiće i čeznula da mi neko pokloni tigra, ako može amurskog. Da bude moj, da mi prede k'o helikopter i da se igra klupčetom. Većim, naravno. Što se još nije desilo.

Od detinje ljubavi prema mačkama i nagona da ih spasavam, usvajam i brinem o njima, ostala je gomila ceduljica, potresnog sadržaja :«Molim vas nemojte izbaciti macu. Bila je u šahtu. Nema mamu. Jako je dobra i mirna. Molim vas.« Poruke je, ispisane grafitnom olovkom, na cepnutom komadičku papira iz sveske, široke linije, sačuvao moj otac. Povod za srceparateljni tekst je već poznavao kao staru priču. Nak