Sećanje na holokaust. Na stravu i bruku ljudskog roda, na vreme neljudi sakriveno iza grčke reči koja označava onog ko je spaljen. Posle vremena zveri, ta reč se šire koristi za genocid, istrebljivanje Roma, Slovena i Jevreja, ali zbog stravičnog, višemilionskog broja jevrejskih žrtava, mahom se vezuje za ovaj, kroz dugu istoriju sveta, proganjani narod.

  Ovo nije Nedelja dece, i zato ovih dana ne možete, na svim medijima, da se spotaknete o njihova bucmasta lica, neodoljive oke, ćevapčaste prstiće, karneriće, svilene kose i slične detinje elemente koji ih čine preporučljivim delom svake reklame koja cilja na meka srca i još osetljivije džepove potrošača. Nema ni hvalospevnih tekstova o značaju dece kao naše svetle budućnosti i najkompleksinijem projektu koji smo za života odradili. Dok se opet ne pojavi neki medjunarodni, nacionalni, svemirski dan, mesec ili nedelja dece. Doduše, s malo sreće banu i neki izbori, pa se dece opet sete oni koji bi da preuzmu što više prava i što manje obaveza u naše ime, i navale da se slikaju sa decom, jer ima li zahvalnije pojave u naručju od deteta? A, ni baloni i zastavice partijskih boja nisu skupi.

Situacija je još uvek pod kontrolom. Skoro. Mada klizi ka izmicanju. Broj mimoprolazećih sarađuje sa količinom ukrasa i dekora različitog karaktera, u cilju približavanja našeg stana prometnijoj železničkoj stanici. Fale samo potrebni. Žmu. Koji je već tri puta pomerio vreme svog prikazivanja u toplom domu.

Pred zakonom i ljubavlju bi morali svi da budemo jednaki. Kao što bi zakon morao da bude jednak za sve ljubavi. Ako nečega čovek ne bi smeo da se stidi, niti da zbog toga trpi, to je zbog njegove ljubavi. Ljubavi koja ne ugrožava tuđe slobode. Ljubavi koja je onoliko drugačija koliko je svako od nas sasvim posebna i od svih drugih različita jedinka. Sve dok nas zakon po ljubavi bude razdvajao, ja ću podržavati Parade Ponosa. Podržavaću pravo drugačijih da ne budu isti, pravo na njihovu slobodu reči, pravo na – ljubav.

Dobro bre, braćo, sestre i zemljaci, da l ste pri sebi? Ruši se autoput od Batočine do Kragujevca? Za bagerima ostaje samo oranje. Zato što nije imao građevinsku dozvolu i zato što je, prema oceni inspekcije, opasan. Shodno tome je inspekcija zapovedila da se autoput zatvori i vrati u pređašnje stanje. Ovo zatvaranje razumem, tako i treba, al što da se preore put?

Ima li išta lepše od zimskog, nedeljnog dana kog se seti sneg. Onog čije se jutro probudi u najtišoj tišini mogućoj, onoj koju remeti samo šuškanje neodlučnih pahulja koje se vrte u kadru pogleda, i mraz koji povremeno škrgutne. U kući muk, ljudske i životinjske jedinke duvkaju srećno hibernirajući, ja sedim i uživam u vakumu bezvučnom. Cakli jelka neraskićena, alibi joj je snegom podržan. Krčka se ručak za drage, odavno već pozvane goste.

Da mi je neko rekao da to može da mi se desi, ne bih mu ič verovala, bila bih spremna i da se podžapam. Al čudni su putevi gospodnji. Obaška kad u boga ne veruješ. Sve je počelo vratnim zvonjenjem. Što je tokom poslednjih godinu dana za mene pravi spektakl. Naime, s ove severne strane Alpa mi retko ko zvoni na vratima.

U Sloveniji je na delu zavera. I to ona najbolja. Vatikanska. Još kad se uzme u obzir da je parlament na raspustu i da je za novinare takozvano vreme kiselih krastavaca, kada mogu samo da dave babe po pijacama, zavera je hit. Naravno da je u njoj glavni junak – novac, a samo naizgled deca. Ne obična deca o kojoj crkva sve zna, već ona njena. Ona deca koje nema, iako svi znaju da je ima dovoljno da se kvalitetno svojim brojem bore protiv bele kuge.

Htela bih da napišem blog, a glavom mi proleće svašta. Sekvence, koje prekida očaj naslovnih vesti.

 
Nepovezane, slučajne slike.

Kučence, koje mi je poklonio šef badnjevačke, železničke stanice. Žuto, plišano, mokre njuške, kobajagi lovačko štene. Oljica je bila sve, samo ne lovačko kuče. Mešavina veverice i badnjevačkog avlijanera. Oljica je izjela sve papuče u kući, na balkonu cvilila praiskonskom žalopojkom vučjeg

Bez obzira kojim se kalendarskim metrom mere, nove godine, velikih začetnih slova, dolaze neumoljivo. Nogom u vrata, bez pitanja. Ne pomaže ni pokušavanje da se umiloste slavljem u njihovu čast, kilometrima caklećih svetala, šleperima kiča prinetim kao žrtve. Nove godine dolaze i sa sobom za ruku vode Neizvesnost. Nju posebno pokušavamo da umilostivimo čestitkama u kojima uporno, ne umarajući se od ponavljanja, želimo jedni drugima što više starog, proverenog, i što manje novog. Zapravo je najbolje držati se nužnog i time unapred Neizvesnosti pokazati da ne tražimo mnogo, da nam je skromnost vrlina, da ćemo blagodarno umeti da cenimo ako nas poštedi svoje mašte i širokog repertoara boktepitakakvih i sačuvajbožeisakloni iznenađenja. Bez obzira na sve to, nova godina ukoračava u svoje vreme, ne obazirući se oko sebe, namerna da traje onoliko koliko joj je dato i slobodna da čini sve što joj na pamet padne. Ne zanima je ni njena prethodnica koja joj snishodljivo ustupa radno mesto i odlazi...