Baš u ovo vreme, kada je septembar bio samo pitanje trenutka, bilo je jasno da se bliži Kraj i da će Oni doći po nas. Tome su doprinosila jutra i večeri koja su izdavala varljivo još uvek vrele dane, jer negde predveče je toplotu presecala tanka linija hladnjikavog mirisa, koja je ujutru terala baku da nam, bar reda radi, obuče nešto sa dugim rukavima. Za svaki slučaj.

Mada, i bez te jedva jesenje

žele vam

Tanja, Saša, Tamara, Urša, Pero, Gaga, Dijana, Nune, Branko i Jelica !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

************************************************************************

Danas je Dan knjige, a juče je iz štamparije izašla moja nova knjiga – »Osmeh za svaki dan«. Ne da sam joj se osmehnula, sva sreća da su mi nikla dva uveta, inače bi mi se osmeh u krug oko glave sastavio.

Srećnu vest mi je odcvrkutala urednica u jedno od pomenutih ušiju, zaglušeno fenom. Naime, moja frizerka je upravo davala sve od sebe da grabuljama, dinamitom i fenom na šaputanje savlada ovo što na glavi nosim, a da je ostatak esnafa ne proglasi vranom koja je rešila da napravi kolektivno gnezdo za većinu beogradske, ptičje populacije. Kako je urednica završila saopštavanje knjigonatalne vesti, tako sam ja jurnula sa stolice, za mnom frizerka sa fenom i češagijama. Prvo sam utrčala u poslastičarnicu veličine telefonske govornice skupljene od pranja, gde sam na brzinu kupila gomilu sitnih kolača i velikih kalorija, i sa njima odgalopirala kod izdavača mi.

Maturiralo.

Poslednje u tročlanom nizu.

Koristim priliku da se od srca zahvalim svim bogovima, bez obzira na boju, izgled i razlog postojanja. Svi panteoni bogova mogu da računaju na moje ponizno, sujeverno obožavanje. Zajedno sa pratećim ekipama svetaca.

Izdržasmo.

Htela sam ja o mojoj novoj knjizi da pišem još onomadne kad je izašla, al nikako da postignem. Što je bilo dovoljno da, na moju radost, sreću i veselje, se u međuvremenu u štampu krene i već drugo izdanje pomenute. Tako da će večeras, u 18h, u knjižari SKC Delfi, biti promocija drugog izdanja knjige »Ljubav i druge sitnice«. Promociju će voditi Vojka Pajkić, urednica redakcije kulture RB 202, učestvovaće Bob Živković, iz razloga koji će kasnije biti navedeni, i Gordana Rakulj Radovanović, koju ja zovem »Lutkarka«, a ona se predstavlja kao »dizajnerka lutaka«.

Edit: Promocija moje nove knjige će biti i večeras, 27.12., u 19h, u Novome Sadu, u knjižari Serendipiti. 

Ne znam kako je vama, ali meni se srce cepa. Vodostaj na tastaturi mi dramatično raste, moja savest sprema bezuslovnu ostavku zaradi prevelikih zahteva koje joj upravo postavljam. Ekran mi se zamaglio od neutešnih uzdaha.

Da nije bilo, ne bi...

U belom plaštu s postavom boje krvi, šepavim konjaničkim korakom, u rano jutro dana četrnaestog prolećnog dana nisana, pod stubove peristila između dva krila palate Iroda Velikoga izašao prokurator Judeje Pontije Pilat.

I ne bi...

Pomrčina koja je naišla sa Sredozemnog mora prekrila grad koji je prokurator mrzeo. Nestali su viseći mostovi, koji su spajali hram sa strašnom Antonijevom kulom, sa neba se spustio bezdan i potopio krilate bogove nad hipodromom, Hasmonejsku palatu sa puškarnicama, pijace, karavan-seraje, sokake, ribnjake...Nestao je Jerušalaim – veliki grad, kao da ga nikada nije ni bilo na svetu. Sve je progutala tmina koja je preplašila sve živo u Jerušalaimu i okolini. Čudnovati oblak je doleteo do mora u smiraj dana, četrnaestog dana prolećnjeg meseca nisana.

Da nije bilo, ne bi ona tako dugo plakala...

Naposletku duboko uzdahnu i utiša se. Iza prozora je oluja još jednako besnela. U peći, u dimnjaku, okolo zidova kao da nešto plače, a Saveliju se činilo kao da to plače u njemu, i u njegovim ušima. Večeras, evo, potpuno se uverio u ono što je o svojoj ženi mislio. Ona je to pomoću nečiste sile raspredila vetrove i poštanske trojke. U to više nije sumnjao. Ali na njegovu dvogubu žalost, natprirodnost, tajanstvenost, ta divna moć davala je osobiti lepotu ženi pored njega, koju ranije nije nikad opazio. I zbog toga što je o  nju, iz prostote svoje ni sam ne znajući kako, opoetizirao, ona mu se činila nekako belja, svetlija, nepristupačnija...

-      Veštica! – ljutio se Savelije. – Fuj, kako je odvratna!

A međutim, on sačeka dok se ona umiri i poče ujednačeno disati, pa se onda prstom dotače njenoga potiljka i podrža u ruci njenu debelu pletenicu. Ona to ne oseti...Tada se osmeli i pomilova je po vratu.

-      Mir! – viknu ona i udari ga laktom u nos, tako da mu sevnuše svetlaci.

Bol ga prođe brzo, ali se iskušenje ipak nastavilo i dalje.

Da nije bilo, ne bi se ujka-knez hidropatijom lečio...

Vidim počeće akcija čićšenja Srbije, pa bih tim povodom da iznesem i manje lični, a više kolektivni problem, koji se tiče sela Badnjevac.

Dotično selo, koje spada u opštinu Batočina, već godinama vode nema. Zapravo, pola sela ima vodu, a bolje da je nema, dok je druga polovina sela uopšte nema.

Sinoć nas je uspavala kiša. Celu noć nam je dobovala po snovima, uporno, sve kao kad te neko prstom u rame bocka. Ali na svu sreću jutros nas je probudila kiša. Oko podneva se malo umorila i poslala oblake na topli obrok, a onda se pojavila u popodnevnoj smeni i nastavila sa radom. Povremeno se predomišljala, ali je uveče odlučila da da sve od sebe i linula kao da joj se gumica na dihtungu pokvarila. Eno je curi još uvek...zapravo, već danima ne staje, nikako da se mrdne i ode negde gde bi joj se neko baš obradovao. Pola Evrope gaca vodu bar do kolena, dok velika Ištar u laž postavlja starog Herodota koji je tvrdio da je i zimi i leti ova reka isto velika. Svi koji duž nje žive, mogu sada da potvrde da je Dunav tako pun sebe kao što vekovima bio nije.