Deda Mrazovi garant imaju neki sindikat. Nešto ili nekoga ko bi štitio njihova prava na radnom mestu, borio se za beneficirani radni staž zbog teških uslova rada u svim, pa i ekstremnim zimskim uslovima, loš vazduh i garež u dimnjacima, nemogućnost da dobiju odmor ili bolovanje u novogodišnjem periodu, ali i odlaganje odlaska u penziju, bez obzira na pozne godine, dug staž i prekomernu telesnu težinu koja bi mogla ili izaziva srčane probleme. Da ne pominjem vožnju u otvorenim sankama, na visinama neadekvatnim i bez kontrole letova koja bi im obezbedila sigurnost kretanja. I to nije sve, dešavaju se takve stvari koje ni u jednom ugovoru sa najluđom maštom Deda Mrazovi potpisali nisu...

Često se Google prevodilac učini kao velika štetočina, jer kada on preko jezika pregazi, za njim malo koji smisao reči preživi. Ali ponekad, toliko slučajno da se namernim čini, Google prevodilac za sobom ostavi apsurd svojstven samo živim bićima i to onim sklonim drugačnosti koji svet čitaju dirljivošću avangarde. Tako sam, onomad, natrčala na korejsku firmu džakaste odeće koja mi se stalno podmetala, i shvatila da to nije slučajno. Tamo je pomenuti prevodilac sa korejskog, preko engleskog, prevodio na srpski koji mu se učinio vrlo sličan ruskom. Rezultat je bio slomljeni jezik besmisla koji se pleo u osetljivu pesmu apsurda:

                                    DO KRAJA CLOSEOYM

Tamno Plava Žena Jesen

Jesen Tanak Štrika Džemper

Boja: Vojska zelena

Grašak Protežu Pamuka Sa Dugim Rukavima

Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mladji no što smo sada izuzetno mladi. Kao mesto okupljanja mi je, po treći put, naveo sokače pored Kalenca, gde brat Steve pilota, zvanog Gibon, ima kafić. Ima i ogromno drvo sa dobrom hladovinom, i još nešto, što nisam čula jer je Duda počeo da mi kašlje u uvo kao srpski pesnik romantičar. Za kraj je prokrkljao da mu je hripanje od alergije na ambroziju, koja muči svu omladinu, a njega naročito. Mene je već na polovini tog izlaganja zabolelo rame kojim sam držala telefon, jer me gnjave peti i šesti pršljen, dok mi je uvo zbog nanete buke otkazalo poslušnost.

Dragi moji, pre selidbe su mi uništeni komentari. Nema načina da mi ih vrate nazad, nema ni onih varijanti preko googla. Komentari su definitivno nestali, a meni trebaju, ne samo za uspomenu...Neke sam sačuvala, ali ostale nisam. Da sam slutila šta može da se desi, sigurno bih to uradila.

Molim vas, pomozite mi!

Ako imate, slučajno ili namerno, sačuvane neke od svojih ili tuđih komentara, na sledeće postove, molim vas, okačite ih ovde, samo dodajte broj posta, na kome su bili. Možete mi ih poslati i mailom, ovdašnjom "interfonskom" poštom.

Ako komentara

Ima li išta lepše od zimskog, nedeljnog dana kog se seti sneg. Onog čije se jutro probudi u najtišoj tišini mogućoj, onoj koju remeti samo šuškanje neodlučnih pahulja koje se vrte u kadru pogleda, i mraz koji povremeno škrgutne. U kući muk, ljudske i životinjske jedinke duvkaju srećno hibernirajući, ja sedim i uživam u vakumu bezvučnom. Cakli jelka neraskićena, alibi joj je snegom podržan. Krčka se ručak za drage, odavno već pozvane goste.

Jedni su tvrdili da je sve to prevara, drugi su ubedjivali da je veštački stvoren, treći su bili sigurni da je do svega došlo slučajno, četvrti da je katastrofičan, dok su peti bili sasvim sigurni da su za sve krivi šišmiši, a sedmi da je konačni cilj vakcinacija sa ciljem čipovanja ljudske vrste i konačno zatiranje ljubičastih jednoroga sa zelenim ušima.

Javljam vam se iz blokade predstojećeg epicentra dešavanja. Sa desne strane mi tutnji muzika iz parka, ispregradjivanog ogradama i betonskim blokadama, da ne pominjem sve prisutne policajce grada Čikaga, uključujući i žandarmeriju u različitim uniformama, ivice i marice, i poslednjih dana neobjašnjivo velikih broj muškaraca koji trče po parku. Do pre nekoliko dana se nijedan od njih nije mogao videti kako galopira naokolo zabrinut za svoje zdravlje, a onda ih se pojavilo toliko da smo mogli spontani maraton da organizujemo.

Čim se otope zimski snegovi ili temperature dotičnog godišnjeg doba konačno dobiju pozitivnu temperaturnu konotaciju, vlasnici pasa se prisete dve napasti: krpelja i Popinog praseta.

Krpelji su baš kao što im kaže prosto krlje jedne, kače se na sve toplokrvno i vampirski prehranjuju. Nekada ih nije bilo toliko, bar koliko me sećanje služi, naročito kad ga potkrepi činjenica da sam u selu rasla. Zbog toga sam iz trava, travuljina, sa drveća i iz žbunja izlazila samo kad me mrak natera ili urlanje nadležne rođačke osobe zadužene da me, tokom bivanja u ruralnim uslovima, održi u jednom komadu. Buva se sećam, bile su dosadne kao buve i zbog njih su nas trebili kao primatsku mladunčad. Ali, to je druga priča. Oni krpelji...da...kačili su se na pripadnike životinjskih sorti, retko na ljude, a do vremena moje odraslosti nisam ni znala da mogu da raznose boleštine. Kladim se da je to neko zapatio pa pustio. Znam da mi ta teorija ide na račun sumnje da bolujem od teorija zavere, ali nemoguće je da su ti krpelji od pre tridesetak godina postali strava nad stravama, a da ih do tada niko nije, sem poslovično, pominjao. Da je krpelja, pa još zaraženih, toliko bilo kad sam ja odrađivala detinjstvo, teško da bih isto uspešno preživela. Za razliku od njih, krpelja, Popina prasad su od vazda bila tu i to ne samo u selima, nego i u gradovima. Zapravo svuda gde se nešto zeleni.

Što se tiče predstojećeg finala Vimbldona, ja sam potpuno spremna da istrčim na teren. Već nedeljama radim na fizičkoj kondiciji, galopiram do emisije i nazad, forsiram vračarske uzbrdice, radim na ravnoteži ganjajući Ikara Varvarina i njegovo pseće društvo po nizbrdicama, vučem kesetine sa Kalenića na kome, zahvaljujući kišom poplavljenom kamenju, vežbam proklizavanje na šljaci. Po pitanju psihičke spremnosti, stanje mi je takođe odlično, evo onomad, recimo, nisam izašla da se krvi napijem mrmotu koji je zaspao na trubi, u našem sokačetu, jer mu se onoliko žurilo u NASA-u da konačno razbije Alfa čestice i doprinese troskoku civilizacije. Manijaka koji, na ćošku moje ulice, ima deponiju obraslu džunglom, u kojoj rastu ale i akrepi, i zbog koje moramo trotoarom da se probijamo mačetama, da ne pominjem. Kao ni onog pacijenta koji svoju džipčinu redovno parkira uz kontejnere, tako da ceo kraj skokom uvis baca smećarske kese preko njega.

Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka alka te ogrlice ima svoju svrhu i potrebnost, da je sve povezano, da jedno bez drugog ne može.

Dakle, percipiram svim svojim snagama skromnim al nikad nisam i teško da ću razumeti čemu komarci služe. Koliko mi moje iskustvo govori, njihova namena je pijenje tudje krvi i to bi bilo sve. Pre i posle nema nikakve koristi od njih za ostatak planetarnog življa, ma kojoj sorti pripadalo. Sve što za njima ostaje je nepodnošljivi svrabež i niži nivo krvostaja.