Badnje veče i Božićni dan, rođendan Ješue tesarovog sina, me dva puta godišnje podsete na ekipu baba u mojoj porodici, koje su mahom dužile uspostavljanje i održavanje veze sa pomenutim Hanocrijem i njegovim kabinetom, kako na nebu tako i na zemlji. Portparol babe su se brinule, počesto i krišom, za versku sigurnost čeljadi, među koje sam se ubrajala i ja, dajući bogu božije i socijalizmu socijalizmovo. Drugo se odvijalo javno, uz povremene grimase i krišom pljuvanje preko ramena, dok je prvo bilo obavijeno velom konspirativnosti, koja je u mom slučaju izazvala nepopravljivu zabunu.

Situacija je još uvek pod kontrolom. Skoro. Mada klizi ka izmicanju. Broj mimoprolazećih sarađuje sa količinom ukrasa i dekora različitog karaktera, u cilju približavanja našeg stana prometnijoj železničkoj stanici. Fale samo potrebni. Žmu. Koji je već tri puta pomerio vreme svog prikazivanja u toplom domu.

Sve znam. I da je finansijska kriza. I da šta će mi to. I da već imam tonu, tonu i po. Znam i da me ukućani, a bogami i bliža okolina, gledaju sa lakim podsmehom, kao rovitog pacijenta, koji sa izdresiranim osmehom »Izlečio sam se, jesam majkemi« ide tankom žicom, štiklom nagnutom ka opsesiji protiv koje tableta nema. Najgore je što u njihovim očima sa tri bore osmeha u uglu, vidim navodno razumevanje. Oni kao shvataju kako je meni, jes' im godinama nerazumljivo, ali vole oni mene, neka sam i takva.

Za to vreme ja se krećem korakom lečenog, a neizlečenog bića, koje zlotvori trgovački dovode u neizdrž na samom kraju skoro godišnje apstinencije. Da ne bi bilo nesporazuma, popalili su cakliće i svetliće, kojima ne samo da mame mene, nego će garant da stignu i posetioci iz svemira, koji već danima ne mogu da spavaju od svetlećih perpetuum telegrama, na temu proslave predstojećih potrošačkih praznika.

Operacija visokog rizika ušla je u svoj deo drugi kada su Naši: Šefik, Nermin, Jasmin, nepoznati moler i hevimetal plakardžija priveli kraju aranžiranje budućeg gnezda za bivanje Babe i Dede. Od tog trenutka počinje akcija visokog napona, u kojoj ja i dalje dužim ljudski faktor, pre svega objekte seljenja, a Žmu se povlači u filozofske dubine razmatranja tog jezičkog i demografskog pojma.

Prvi pravi! Pao je. Prvi pravi sneg ove godine, ove zime. Onaj šećerni, što škripi i zatrpava. Koji pada horizontalno, pod noćnim svetlom uličnih lampi. Gust i sitan, tih. Čekala sam ga otkako je prošlo leto, čim se zanjihalo granje javora u mom prozoru. Desno granje, ono koje zaljulja istočni vetar, koji sa sobom pre ili kasnije donese sneg. A uvek najgušće, igleno pada noću. Tada ulice plišano ućute i ceo grad zatrpava tišina koja se cakli. Noću.

Pitate se gde sam... i treba. Nakon Operacije visokog rizika, koja je započela pre mesec i po dana i trajala do prošle subote, trenutno sam na psiho-fizičkoj rehabilitaciji. Ukućani sa mnom razgovaraju tiho, ne koriste reči koje bi sadržale bilo kakvu asocijaciju na nasilje, hranim se biljnom hranom i svako jutro mi turpijaju očnjake.

Sve je počelo mojom prošlogodišnjom idejom da svekru i svekrvi, u daljem tekstu Babi i Dedi, ponudimo da se presele iz podpohorskih nedođija u Ljubljanu. Ideja je na moje zaprepašćenje prihvaćena odmah. I sa očitom namerom objekata ideje da zauzmu pasivne uloge u predstojećoj realizaciji moje tako pametne inicijative. Tom prilikom je izvršena i naravno poštena podela rada: Žmu je dobio da duži ugovore, prodaje, kupovine i pare, a ja sam se usrećila ljudskim faktorom – sledovala sam Babu, Dedu i majstore na horizontu budućih dešavanja.

Sve je to lepo, literatura, knjige, potpisivanje i sajam, ali moji ukućani, sticajem dvonedeljnih okolnosti formirali su grupu Napušteni iodmajkežene ostavljeni, nomadsko-sakupljačkog karaktera. Mada više su nomadirali, a manje sakupljali, jer u suprotnom ne bih pri povratku kući ugazila u torbu za fudbal-trening, odakle sam se slobodnim stilom lansirala preko zaboravljenih kofera u hodniku i troskokom prestravila mačke, koje su svile gnezdo u hrpi napuštenih novina.

Ne znam kako je vama, ali meni se srce cepa. Vodostaj na tastaturi mi dramatično raste, moja savest sprema bezuslovnu ostavku zaradi prevelikih zahteva koje joj upravo postavljam. Ekran mi se zamaglio od neutešnih uzdaha.

Otkako sebe pamtim, moj Otac me je vukao na sajmove knjiga. Tumarali smo svaki dan po malo i sa sajma se vraćali sa kesama teškim kao da se vraćamo sa sajma građevinarstva i novih betona. Posebna misija je bila ubaciti u štek dovučene zembilje pune knjiga i to u polovini prvog koraka na ulasku u stan. Da nas ne provali Roditeljica. Posle dva takva dana, pregradna hodnička zavesa je dobijala izgled trudnice u dvanaestom mesecu, neposredno pred rađanje trojki. 

Sam sajamski svet za mene je, uz radost da tamo ima toliko knjiga i da sve smeš da ih pipneš i pomalo čitaš, bio