U anketi sportske redakcije BBC na temu ko će biti pobednik  finala Vimbldona, Mari ili Đoković, od 16 poznatih svetskih tenisera i sportskih komentatora čak 12 je tipovalo na Marija, svega trojica na Đokovića, a Navratilova je ostala uzdržana.

Nekada, a pogotovo u vremenu u kome mi živimo, izgleda normalnije i logičnije da čovek poveruje da je on sam lud, nego da su stvari zaista takve kakve jesu.

Sve ili gotovo sve smo isporobali, ali nam ne ide.  Nije nam valjao socijalizam sa ljudskim likom, nije nam uspevalo samoupravljavaljanje, kod nas se u poslednjoj deceniji nije primila ni demokratija, ni višestranački sistem, ni liberalna ekonomija, ni to sa republikom baš nam ne ide najbolje, a ni privatizacija nam nije uspela. Šta i kako dalje? Ostalo nam je nekoliko mogućnosti.

Ne ubiti drugog čoveka je moralni imperativ i, uz kanibalizam i  incest, tabu star koliko i ljudsko društvo. I pored svih tabua ljudi su se oduvek međusobno ubijali, ponekad jeli jedni druge, a neretko seksualno opštili sa bliskim krvnim srodnicima.  I dok je kanibalizma gotovo iskorenjen, a incest  sveden na  zanemarljive statističke veličine, ljudi se i danas, bez obzira na sve tabue, religijske, moralne  i zakonske sankcijeu, ubijaju nesmanjenom žestinom.  Upravo  zbog toga je homicid jedna od najvećih i večitih tema religije, filozofije, umetnosti i nauke. 

Mora biti da širom današnjeg sveta postoje ljudi koji, odbijajući da prihvate da u vasioni nema pravde, prizivaju pomoć svojih bogova protiv Amerike, one Amerke koja sebe stavlja izvan domašaja međunarodnog prava.  Ako se bogovi ne odazovu danas ili sutra, govore u sebi ti molioci, možda će se ipak prenuti i nešto učiniti kroz dve ili tri generacije. I tako se njihova molba prakrično pretvara u kletvu: neka sećanje na zlo koje nam je učinjeno nikad ne izbledi, neka kazna stigne zlotvora kroz naraštaje koji će tek doći.

 Hrvatskim nacionalistima su silom navukli novo i elegantno EU odelo, ali ispod njega su i dalje usrane gaće u bojama šahovnice.

Ta čudna stvarnost što se opisuje u astrofizici, kvantnoj mehanicu ili genetici,  je li to opis realnog sveta ili samo model koji je stvoren u glavama  naučnika?

Prosečni stanovnik Srbije, pokazalo je jedno obimno istraživanje, svoje poreklo zna samo do čukundede.  Ukoliko bi hteo da sazna više mora se obratiti Arhivu Srbije i zaviriti u zbirku teftera i popisnih knjiga. Međutim, ti tefteri sežu samo do 1816.g, pa naovamo. Ko želi da zaviri dalje u prošlost svoje porodice, mora u Istanbul. Ispada da Srbi, toliko ponosni na svoju istoriju, o prošlosti svoje porodice ili ne zanju ništa ili znaju vrlo malo.

Brend za šljivovicu su nam oteli Nemci i Česi,  kiseli kupus  Šveđani, ojkanje Hrvati, a za naš ajvar  trenutno se bore Makedonci i Bugari.  Znači, malo nam je toga vrednog, a specifično srpskog,  ostalo.  Kako nismo naročito radan, a ni organizovan narod,  teško  da možemo u dogledno vreme proizvesti bilo šta novo što bi svet prepoznao i vrednovao kao poseban srpski brend.  Na izvikanu i u pesmama opevanu  obdarenost i potentnost  srpskih muškaraca ne vredi  trošiti reči, dovoljno je o tome pitati Srpkinje ili pogledati statističke podatke o natalitetu u poslednjih par decenija. Treba li onda odustati od borbe za srpske brendove?  Nikako.  Tu  je još uvek naša vekovna tradicija -  neiscrpno vrelo mogućnosti za brendiranje. Zato, ne budimo spori i lenji i na vreme  zaštitimo naše najveće tradicionalne vrednosti, dok nam i njih neko ne preotme.

Ameriko, dok tvoji najbolji sinovi krvare po čitavom svetu, tvoju nevinu decu, ostavljenu bez zaštite, ubijaju, siluju i masakriraju maloumnici, zlikovci i manijaci: Qvo vadis Ameriko?