B92 Blog

Miloradkakmar je kolega iz potpalublja čije tekstove redovno čitam.

On dosta toga kaže i kada ćuti.

Zašto li ga Rusi zovu sunčani Krim? pitao se mladi Eduardo, gledajući kroz prozor svoje hotelske sobe. Zima u Odesi te 1898.godine nije se razlikovla od prethodnih.  More, luka i gradski krovovi  već danima se uvijaju pod teretom guste magle. Kada se magla podigne otkriva još sivlje oblake i žućkastu kuglu koju  ni jedan Napolitanac ne bi nazvao suncem.  Nostalgija za rodnim Napuljem, za plavim morem, još plavljim nebom i sjajnim suncem pritiskivali su Eduarda više nego gusta magla Odesu.  Dok je pisao suze su mu tekle iz očiju, a note iz srca.

 U doktrini savremenih armija, uključujući sve zemalje sa vodećom demokratijom, ključni je sledeći doktrinarni stav: Koristeći tenološku nadmoć svog oružja neprijatelja treba napasti sa distance, iznenaditi ga i uništiti, a pritom ostati van domašaja. Visoko kotiraju komandanti koji u oružanoj borbi napadnu i pobede neprijatelja dok spava, kad je bez oružja, pri prevoženju, u pozadini, jer tako dejstvujući ne izlažu svoje jedinice opasnosti.          

Politički analitičari, kolumnisti, uvodničari, komentatori, glavni urednici i ini poslenici pisane reči, koji iole drže  do sebe, više se ne oglašavaju. Javni servis evropske Srbije, kao i svi TV kanali na nacionalnim i lokalnim frekvencijama repriziraju reprize. Pomoćnici zamenika glavnih urednika i ono malo dežurnih novinara, čekajući Nesi ili da Ljajić uhapsi Mladića, prekopavaju Srbiju tražeći zlatne poluge Kraljevine Jugoslavije i đeneralov grob. Čak je i na blogovima, sve manje velikih tema. Očito da je, bez obzira na svetsku eknomsku krizu, leto i ove godine stiglo. Ne znam od  kada i zašto se misli da je leto vreme za lake teme. Međutim, sigurno znam da ima i onih koji i u vrele letnje dane, bez obzira da li su na plaži, u svom dvorištu ili na balkonu višespratnice, vole da razmišljaju i čitaju o krucijalnim temama. Njima je namenjen ovaj tekst.

 Preporučujem tekst kolege liba: Ludaci sa Ibarske, iako znam da ludaka ima na svim našim cestama.

Već godinama Malta je jedna od češćih destinacija srpskih turista. Ne znam da li svi Maltežani govore engleski jezik, ali pouzdano znam da taj jezik svi Srbi ne govore. Kako se onda sporazumeti sa domaćinima, ukoliko vas put navede na neki od otoka Malteškog arhipelaga?

Postoji rešenje:  SRPSKO - MALTEŠKI REČNIK, odnosno DIZZJUNARJU MALTI - SERB. Problem je, međutim, što retko ko zna za to rešenje. Sumnjam da i srpski lingvisti znaju za ovaj rečnik.

Dok su u Srbiji, onomad, rušili socijalizam ljudi su znali da kapitalizam nije društvo jednakih, ali verovali su da svi imaju bar jednake šanse. Iz iskustva su znali da ni socijalizam nije bilo  društvo jednakih.  I u socijalizmu su oni na vlasti bili malo više jednaki od svih ostalih građana. Sigurno je, ipak, da nisu znali da će se tako mali broj Srba baš toliko mnogo obogatiti, a toliko velik broj Srba baš toliko mnogo osiromašiti. Jer, da jesu znali, možda bi 5.oktobra ostali u svojim kućama.

S jedne strane prema Kafki gajim neku vrstu strahopoštovanja, što zbog njegovog zaista nemerljivog uticaja na savremenu književnost, što zbog uticaja koji su njegova dela izvršila na mene. Sa druge strane, čini mi se da bi moj život bio makar malo srećniji, da nikada nisam čitao njegove knjige.

Premda Kafku zamišljam kao nekog ko deluje čedno i potpuno aseksualno, to je daleko od istine. Kafka nije bio nikakav isposnik. Tokom studija u Pragu obilato je koristio usluge prostitutke, a bio je i čest gost raznih praških kupleraja, uglavnom onih gde su se žene manje kupale, a posteljina ređe menjala.

Lajtnant Petar Manojlović, vojni kartograf u službi Njegovog Veličanstva Franca Jozefa  I, bio je dovitljiv mlad čovek nemirnog duha. Kreativan, reklo bi se danas.  Službujući u Beču, daleke 1870.godine,  došao je na ideju da monotone žućkaste poštanske dopisne karte KundK  monarhije učini zanimljivijim i lepšim. Na kartonu formata dopisnice u tehnici bakroreza otisnuo je vinjetu Carigrada sa leve , Moskve sa desne strane, a po sredini parobrod sa natpisom Srbija. I na desnoj i na levoj obali stajali su ljudi zagledani u parobrod, a sve ih je natkriljivao ogromni zmaj. Svoju živopisnu dopisnu poštansku kartu lajtnant Petar, inače rodom iz Sentomaša, poslao je poštom u Sombor na adresu svoga strica Demetra Manojlović, tamošnjeg advokata.

U Srbiji sve donedavno nije bilo insajdera. Srbija nikada nije oskudevala cinkarošima, tužibabama, sreskim i ostalim špijunima, doušnicima, ulizicama, poverljivim izvorima, tajnim i javnim agentima, pa i krticama. Bilo je i disidenata, ali insajdera nije bilo. A, onda su se, početkom ovog veka, iznenada i u velikom broju pojavili.

Ko su srpski insajderi, mogu li se na neki način klasifikovati i može li se lik srpskog insajdera profilisati kroz analizu njegovog dela i njegovih motiva?