Piše: Vladimir Petrović

            Ove godine je Nobelov komitet prilicno iznenadio svetsku javnost dodelivsi nagradu francuskom piscu Z.M.G. Le Kleziou (Jean Marie Gustave Le Clézio). Tako su se u anglo-saksonskim vodecim medijima pojavili naslovi u stilu: "Francuski romanopisac Le Klezio - nobelovsko iznenadjenje" (French Novelist Le Clézio: A Nobel Surprise). Naravno, tome treba dodati evidentnu anglosaksonsku zavist sto po cetrnaesti put (14) Nobel za knjizevnost ide u - Francusku..

            S tim u vezi, ukazujem da je prvu Nobelovu

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik 

Кафић “Вол стрит”, сав у црвеном плишу и бордо кожи, ушушкан у меку атмосферу и снабдевен свим врстама оштрих пића, био је омиљено место бизнисменима различитих профила. Они мали, чија је фирма била ташна-машна-мобилни знали су да је бити у “Вол стриту” ствар престижа – имиџ, бре, ортак, то ти је пола бизниса! Они моћнији, које су пратиле дугоноге секретарице изабране међу запосленима, ту су заказивали састанке, уговарали проценте, рабате и проналазили извршиоце за ситније послове којима нису желели да “прљају” своје пословање. “Видимо се у “Вол стриту”! – била је реченица коју су сви радо изговарали јер је тако пословно и светски звучала.

Ta čudna stvarnost što se opisuje u astrofizici, kvantnoj mehanicu ili genetici,  je li to opis realnog sveta ili samo model koji je stvoren u glavama  naučnika?

Pre nego su nas sveznajući psiholozi i psihoterapeuti preko elektronskih i drugih medija posavetovali da odvojimo vreme, pozovemo prijatelje, porazgovaramo s njima, pitamo ih kako su i uputimo im po koju reč ohrabrenja, mnogi od nas su to već učinili. Ali kako pozvati i porazgovarati sa svim onim blogoprijateljima, sa kojima smo se družili, raspravljali, sukobljavali i provodili dane i noći u ovom virtuelnom svetu, kada se oni godinama ni postom, ni komentarom ne javljaju.

Pre neki dan, mislim da je to bilo u subotu, na moje veliko iznenađenje, pojavi se, u okviru profila «jeremija92», opcija «Napiši novi tekst». Ne verujem svojim očima. Pogledam ponovo –  piše, to što piše. Al opet, ja i dalje ne verujem. Pozovem prvo ženu i kažem: «Pročitaj kako je napisano», ona pročita, pozovem zatim decu, pa komšije, slučajne prolaznike... i svi pročitaju isto što i ja. «Konačno!», uzviknem koliko me grlo nosi i snaga dozvoljava - «I ja sam autor». Kao što red i običaji nalažu, pozovem prijatelje da se pohvalim i da ih počastim. Šta da vam pričam, lumpovalo se do ponedeljka ujutro. Nije mi žao. Kad su se svi razišli, sednem da pišem svoj prvi post - habilitaciju, inicijalizaciju, disertaciju, pristupnu besedu ili kako god da se to zove. Ne ide. Istuširam se, popijem kafu, i dalje ne ide. Uhvatila me nekakva trema, veća nego na maturskom, diplomskom, magistarskom i doktorskom ispitu zajedno. Iskusan, kakv jesam, shvatim da je reč o kreativnoj blokadi. Krenem da je lečim, usput, opisujući svoje muke. Opišem te svoje muke i preko moje nove opcije na blogu b92, proverim, ispravim, proverim, pa ponovo ispravim ... i tako više stotina puta. Na kraju moj prvi post objavim. Čekam da se pojavi na naslovnoj strani među VIP velikanima bloga b92 i prostim blogerima autorima i mislim se ko bi mogao biti prvi komentator.  Pokušam da odgovorim na pitanje koga bih ja to poželo kao prvog? Mučim se odgovarajući sam sebi na to pitanje i na kraju zaključim da bi najbolje bilo da se svi jave pa makaar sa onim «čestitam i preporuka». Ne samo da se niko nije javio, nego ni moj post se nigde nije pojavio, sem u mom blog profilu. Kasnije sam čuo da su svi na blogu b92 dobili istu tu opciju, a eto ja sam mislio da sam izabran. Zahvaljujući dobrom čoveku g. Čeru, pruža mi se prilika, da moj nevidljivi post, učinim vidljivim.

Ne ide našim pravnicima na međunarodnom planu, ne ide im baš nikako.  Kao da su se svi urotili protiv njih. Prvo  im je  Međunarodni sud pravde iz Haga opalio gadnu šamarčinu u formi savetodavnog  mišljenja.  I taman kada su obrazi prestali da im se crvene, a zujanje u ušima smanjilo, stiže novi šamar iz Londona.

Direktorat za proširenje EU,  zatražio je od Vlade Srbije da hitno odredi glavnog pregovarača sa EU.  Naravno, neće gospoda iz Brisela da pregovaraju i gube vreme sa bilo kakvim glavnim pregovaračem. Zato zahtev  Brisela, koji je zamenik direktora Direktorata Jost Korte, uručio premijeru i potpredsednicima, sadrži i spisak kvalifikacija koje treba da ima budući glavni pregovarač. U tom zahtevu, između ostalog, insistira se da glavni pregovarač bude „ekspert u poslovima Evropske unije“,  da poseduje „dokazanu sposobnost da nadgleda kompleksan proces“, uključujući i „široko iskustvo u interministarskoj koordinaciji“. 

Kad god se osvrnem unazad, vidim sve same revolucije, revoluciju  do revolucije. Doduše, tu i tamo, iz prikrajka, vreba me i pokoja kontrarevolucija.  Kao senke prate me kroz ceo život. Danju kao senke, a noću, kao noćne more. Da bih se tih senki i noćnih mora otarasio, odlučio sam da napravim popis svih revolucija u kojima nisam učestvovao.

Čitavog života Džojs je pisao samo jednu knjigu, o sebi samom i u njoj je opisao svoje najdublje metamorfoze. Stiven Dedalus je mladi Džojs koji želi da menja svet. Lepold Blum je sredovečni Džojs, koji razočaran stvarnim svetom i svojim životom beži u fiktivni svet kome je on sam demiurg. Gospodin Irviker je ostareli Džojs, sad već napola poremećeni genije, koji kopa po svojoj podsvesti.

Post je bez mnogo reči, samo dva linka. Prvi je iz 2017, a drugi je današnji.

Link prvi.

Link drugi.