Predlažem redakciji da u novom dizajnu bloga b92 isključi opciju:

"Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst!"

Umjesto da kose i plaste ljudi će kopati svude, de treba i de ne treba a te će sile biti svude oko njih, samo što neće umijeti da zbori i da im kazuje: «Daj, uzmite me, zar ne vidite da sam tuj, svude oko vas.» Tek poslje mnogo ljeta, ljudi će se sjetiti ove sile prave, pa će vidjeti kakvu su ludost činjeli sa tijem svojim rupetinama. Biće te sile i u samim ljudima, ali će proći podosta vremena da je oni doznaju i upotrebe... Kad se to bude zgodilo, ljudi će se kajati što to prije nijesu doznali, jerbo je to doznanje sasvijem prosto. (Mitar Tarabić, Kremane, 1829-1899).

Nedavno osnovano dobrovoljno, nevladino, nestranačko i neprofitno udruženje ATEISTI SRBIJE izdavaće sertifikat za odricanje od Boga i vere. Sertifikat je namenjen  odraslim osobama koje su krštene kao deca bez svoje volje i saglasnosti. Obrazac sertifikata, a verovatno i sam čin odricanja, još uvek je u prirpremi.  Budući da nisu uspeli da ga pripreme za zimski Darvindan (12. februar dan rođenja Čarlsa Darvina), za očekivati  je da se prva raskrštenja obave na letnji Darvindan ( 15. novembar, dan kada je Darvin objavio svoje kapitalno delo Postanak vrsta), koji,  kao što vidimo, u Srbiji pada s jeseni. Ateisti Srbije su, naime, zimski i letnji Darvindan prograsili za svoje praznike i traže da,  kao i vernici za Uskrs i Božić, na svoje velike blagdane imaju pravo na slobodne dane.

Baš se nešto pitam ovih dana - kako ste Vi g-dine Vesli? Kako Vaša porodica, kako su Vam deca i unuci, ako ih imate? Kako Vaši prijatelji? Da li se viđate ili bar  čujete sa Tonijem,  Bilom, Džejmijem i g-đom Medlin? Kako su oni? Nas što se tiče, hvala na pitanju, mi smo dobro. Naviklo se, izdržava se, trpi se. Šta će slamka među vihorove, nego da trpi i da se povija. Tako i mi Srbi, već vekovima.

Čim se rodimo babica nam izmeri težinu i dužinu. Dok smo bebe, isto merenje se ponavlja na svim kontrolnim pregledima kod dečjeg lekara.

Mame mere koliko, i da li smo iz obe dojke sisali podjednako.  Kasnije odmeravaju da li smo do prave crte na flašiici popili mleka, a zatim mere koliko smo spanaća i mrkvice poruckali.

Ako se razbolimo mere nam temperaturu i po više puta dnevno.

Čim malo porastemo i sami počinjemo da merimo. Dečaci mere redovno dužinu, a ponekad mere i obim one

Milan Kundera

Danas, oko 16.00 sati, student Milan Kundera, rođen 1. aprila 1929. godine u Brnu, došao je u ovu stanicu kako bi saopštio da jedna studentkinja treba da se tokom večeri sastane sa izvesnim Miroslavom Dvoržačekom. Potonji je pobjegao iz vojske, a lani u proljeće je ilegalno boravio

Ne znam kako je vama, ali i meni je dosta, zaista mi je dosta. Dosta  mi je protesta, okupljanja, štrjkova, mitinga i kontramitinga, vojnih i drugih parada, molebana, litija, blokada pruga, puteva i, naravno, raskrsnice Nemanjine i Knez Miloševe u Beogradu. Dosta mi je i svečanih dočeka naših sportista posle velikih pobeda ispred Skupštine grada, razdraganih i razuzdanih navijača sa klubskim i nacionalnim zastavama. Dosta mi je patriotskog, nacionalnog, demokratskog, antidemokratskog i svakog drugog ispoljavanja nezadovoljstva ili zadovoljstva kojima se stvara saobraćajni haos i kolaps u gradu gde živim. Ako je sve to demokratija, dosta mi je i demokratije.

"Mislim da nije u dovoljnoj meri poštovan, mislim da je to pravi izraz", izjavio je pre neki dan Boris Beker u intervjuu za ATP, govoreći o Novaku Đokoviću. Beker, naravno, nije ulazio u razloge tog nedovoljnog poštovanja prema neprikosnovenom prvaku sveta u belom sportu. Zaista, zašto Novak Đoković i pored vrhunskih rezultata koje je postigao, a i dalje postiže, u jednom od napopularnijih i najplaćenijih sportova na svetu, ne uživa adekvatno poštovanje i ko to ne poštuje Đokovića?

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik

 Средина августа у Грчкој, на мору. Ни дашка.Онај тренутак зрелог лета када престане сваки покрет ваздуха а море се притаји, тешко и глатко све до хоризонта. Тек понекад се заљуља и занесе, пучином прође дрхтај, обалу оплакну два-три таласа па све опет утоне у непомичност и нирвану. Једино сунце непрекидно сјакти на празном, већ истањеном небу и као да се топи на усијаном хоризонту.

Zašto li ga Rusi zovu sunčani Krim? pitao se mladi Eduardo, gledajući kroz prozor svoje hotelske sobe. Zima u Odesi te 1898.godine nije se razlikovla od prethodnih.  More, luka i gradski krovovi  već danima se uvijaju pod teretom guste magle. Kada se magla podigne otkriva još sivlje oblake i žućkastu kuglu koju  ni jedan Napolitanac ne bi nazvao suncem.  Nostalgija za rodnim Napuljem, za plavim morem, još plavljim nebom i sjajnim suncem pritiskivali su Eduarda više nego gusta magla Odesu.  Dok je pisao suze su mu tekle iz očiju, a note iz srca.