Zašto je zamenik federalnog tužioca angažovao dr Fostera istraživača iz Tehnološkog instituta Masačusets, najvećeg trusta mozgova tehničkih nauka u Americi, pa i svetu? Mogući doprinos psihijatara, psihologa, sociologa, pa i teologa u razrešavanju slučaja Vestroud je bilo realno očekivati. Učešće pukovnika vazduhoplovnih snaga, također, ima smisla. O psihološkom oružju mnogo se govori i piše, a verovatno je bilo razumno otkloniti i sumnje, ma koliko one bile efemerne, u uticaj atmosferskih anomalija, pa i letećih neindentifikovanih objekata, jer ipak je to slučaj nepoznat u pravnoj praksi SAD u kojoj svakojakih zločina nije nikad manjkalo.

    

 

Posle tog kratkog sastanka u Vašingtonu rad smo nastavili u psihihatrijskoj bolnici Sent Paul, a zatim na mestu zločina u Vestroudu. Dr Edi Ros je predložio da ja razgovaram sa osumnjičenima, pacijentima kako se on izrazio, jer mene poznaju i za očekivati je da prema meni budu otvoreniji, a ostali članovi tima da razgovor prate skriveni iza onog jednosmernog ogledala.

"Tesla jeste bio genije, ali i veliki čudak. Njegova dela, a naročito ideje, prevazilazile su vreme u kome je stvarao i  pripadale su dalekoj budućnosti, a način kako ih je stvarao, dalekoj prošlosti. Sam je govorio da su njegova najveća dela proizvod njegovih vizija, da je hidrocentralu na Nijagarinim vodopadima video u takvim vizijama kao jasnu sliku, još kao dečak.... Međutim, veliki problem sa Teslom, još za njegova života, a sa njegovom naučnom zaostavštinom posle njegove smrti, je u tome što Tesla svoje vizije nije zapisivao, već držao u glavi. Na pitanje njegovih saradnika: Koliki je kapacitet njegove memerije, kad tolike ideje i komplikovana rešenja, može da drži u glavi, Tesla  je odgovorio da on nema memoriju, već da je misao energetski fluid pohranjen u jonosferi, a on ima sposobnost da tu energiju u obiku vizija prima, dekodira i pretvara u svoja otkrića."

Moj prijatelj Majkl, rođen je i živi u SAD, predaje istoriju evropske književnosti na uglednom Univerzitetu Viskonsin. On nikad nije bio u Srbiji, otadžbini svojih predaka, ne govori srpski jezik, ali psuje isključivo na srpskom. Majkl srpske psovke, vešto i na pravom mestu, ubacuje u čist književni engleski, kojim se isključivo izražava čak i u svakodnevnoj konverzaciji. Njegovi prijatelji naučili su sve srpske psovke, čak i one koje nemaju svoj pandam u engleskom jeziku, kao naprimer: «Jebem ti oca kroz oca».

 

Bor je, kao što znamo, grad koji srpska vlada zajedno sa borskim bazenom, bezuspešno prodaje već nekoliko godina. Ne bih ovog puta o tome, već o nečem drugom. Lepšem.

 Boranin Branislav Bane Dimitrijević, muzičar koji je kao pisac opisao kako je pevao sa ovcama (Imprime, Niš,2008), već dve godine u Boru proizvodi književnost na struju.

Bane, to radi uz pomoć kišobrana.

Književnost na struju Bane i njegovi prijatelji proizvode:

zbog onih koji vole književnost,

zbog onih koji pišu, ali ne znaju da li je to dobro,

zbog

 

 

-Eto tako, tako je već bolje, govori doktor, uzima svoj notes, olovku i naočare i seda u fotelju iza mog uzglavlja. Prva seansa počinje.

 

 link.

                    Za  kreativnu blokadu čuo sam znatno pre nego što sam odlučio da postanem pisac. Znao sam da ta posebna vrsta bele kuge obično dolazi sa godinama. Pisac se vremenom zamori, iščile mu snaga i ideje, a ako nešto i objavi, zlurade mu kolege, po godinama mlađi pisci, sa zadovoljstvom konstatuju da je još jedan velikan pisane reči izlapeo. Bard se muči i pati, kune svoju sudbinu i, ako već nije do tada, oda se piću. Sedi po kafanama i u alkoholnoj izmaglici dosađuje gostima pričajući o svojim velikim nenapisanim književnim delima.

 

Osobe sa autizmom, po onome što sam ja uspela da osetim družeći se sa njima, žele da komuniciraju, ali na žalost ne pronaleze uvek način da to ostvare.

Moj sin i ja smo ga pronašli i beskrajno sam srećna što je tako.

 Ovo je, svojevremeno, napisala natasavb majka autističnog dečaka. 

Linkujem njen drugi post za komentare, uz preporuku da pročitate i prvi.

Leta gospodnjeg 1967. Vojna hunta u Grčkoj izdaje Dekret br. 13,  kojim se zabranjuje izvođenje i slušanje muzike Mikisa Teodorakisa. Njega, suprugu mu  i njihove dvoje dece  hapsi i zatvara u koncentracioni kamp Oropos. Zahvaljujući Dmitriju Šorstakoviču, Leonardu Bernštajnu, Arturu Mileru, Hariju Belafonte i drugim velikim umetnicima tog vremena organizovanim u Međunarodni pokret solidarnosti, vojna hunta mu zamenjuje kaznu zatonečinstva  u izgnanstvo iz Grčke.