Kada je dr Danijel Goleman svoja istraživanja o afektivnoj sferi ličnosti uobličio u knjigu  „Emocionalna inteligencija“ , koja je ubrzo postala svetski hit, a zatim ih proširio i na grupnu dinamiku, pa objavio novu studiju „Socijalna inteligencija“,  samo je bilo pitanje dana kada će se početi govoriti i pisati i o seksualnoj inteligenciji. Na taj dan se, naravno, nije dugo čekalo.

U Srbiji sve donedavno nije bilo insajdera. Srbija nikada nije oskudevala cinkarošima, tužibabama, sreskim i ostalim špijunima, doušnicima, ulizicama, poverljivim izvorima, tajnim i javnim agentima, pa i krticama. Bilo je i disidenata, ali insajdera nije bilo. A, onda su se, početkom ovog veka, iznenada i u velikom broju pojavili.

Ko su srpski insajderi, mogu li se na neki način klasifikovati i može li se lik srpskog insajdera profilisati kroz analizu njegovog dela i njegovih motiva?

Moje juče nestaje, a moje sutra je neizvesno, pa za šta onda živim? Živim za svaki dan. Živim za sadašnji trenutak. Zaboraviću današnji dan, ali to ne znači da današnji dan nije važan, kaže Alis, u romanu i filmu  „I dalje Alis“.  Naime, Alis, profesorka lingvistike, je obolela od rane Alchajmerove bolesti koja ubrzano napreduje i poništava i njena sećanja  i nju kao ličnost.  Kada bi, kao Alis, bili primorani da, u desetak rečenica  u memoriju svog računara, zabeležimo ključne događaje iz svog života, dakle, one  koje  nikako ne smemo da zaboravimo, šta bi upisali? Naravno, mnogi smatraju da su svi događaji iz njihovog života toliko značajni da ne bi  mogli da stanu  ni u višetomni roman. Međutim, popis sećanja ne sme da bude opširan, svega  nekoliko rečenica,  koje ćemo čitati više puta dnevno i koje će nam poslužiti  da ne zaboravimo ono što smo nekad bili i šta danas jesmo. Dakle, neka gedankeeksperiment počne odmah, ne treba čekati dijagnozu. 

Dan pošto je švedska Akademija objavila da je francuski pisac Žan-Mari Gistav Le Klezio ovenčan Nobelovom nagradom za književnost, dakle u petak 10. oktobra, obišao sam B92 šop i sve bolje knjižare u gradu.

Le Klezio

Le Klezio nije bio na mojoj listi potencijalnih dobitnika Nobelove nagrade. Iskreno, ne da nisam ništa čitao

Bor je, kao što znamo, grad koji srpska vlada zajedno sa borskim bazenom, bezuspešno prodaje već nekoliko godina. Ne bih ovog puta o tome, već o nečem drugom. Lepšem.

 Boranin Branislav Bane Dimitrijević, muzičar koji je kao pisac opisao kako je pevao sa ovcama (Imprime, Niš,2008), već dve godine u Boru proizvodi književnost na struju.

Bane, to radi uz pomoć kišobrana.

Književnost na struju Bane i njegovi prijatelji proizvode:

zbog onih koji vole književnost,

zbog onih koji pišu, ali ne znaju da li je to dobro,

zbog

Žiri za dodelu NIN-ove književne nagrade, (Milan Vlajčić, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Stevan Tontić i Slobodan Vladušić), objavio je sinoć da je u uži izbor odabrao sedam romana.

1.Hamam Balkanija. Autor:Vladislav Bajac, pisac, prevodilac, izdavac, rodjen je 1954. godine u Beogradu. Objavio je romane: Knjiga o bambusu (1989), Crna kutija (1993), Druid iz Sindiduna (1998)..., knjige prica: Evropa na ledjima bika (1988), Podmetaci za snove (1992)... Dobitnik je vise knjizevnih nagrada. Proza i

Zašto li ga Rusi zovu sunčani Krim? pitao se mladi Eduardo, gledajući kroz prozor svoje hotelske sobe. Zima u Odesi te 1898.godine nije se razlikovla od prethodnih.  More, luka i gradski krovovi  već danima se uvijaju pod teretom guste magle. Kada se magla podigne otkriva još sivlje oblake i žućkastu kuglu koju  ni jedan Napolitanac ne bi nazvao suncem.  Nostalgija za rodnim Napuljem, za plavim morem, još plavljim nebom i sjajnim suncem pritiskivali su Eduarda više nego gusta magla Odesu.  Dok je pisao suze su mu tekle iz očiju, a note iz srca.

Malo je verovatno da će imperator Mišković doživeti sudbinu imperatora Karića i da će naš novac morati da troši krijući se po Rusiji. Mada ima i takvih mišljenja. Između njih dvojice postoje evidentne sličnosti, ali i velike razlike. Obojica su prve milione stekli zahvaljujući režimu Slobodana Miloševića, u tome je sličnost. Međutim, Mišković je našao načina da i posle oktobarskih promena sačuva svoje pozicije i izgradi svoju imperiju. Bogoljub nije. Sirov i pohlepan kakvog ga znamo, hteo je i ovce i novce. I neposrednu vlast i bogatstvo. Miroslavu je bogatstvo dovoljno, vladati se preko bogatstva uvek može. Ako ne neposredno, ono posredno.

Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник

Ретко сам коментарисао одлуке НИН-овог жирија за роман године, вероватно ни завршну одлуку – победника за 2015. такође нећу коментарисати, а можда, можда ћу и прочитати роман. Прочитаћу га да бих видео колико сам у овом тексту омашио, а колико погодио.

Urbani i obrazovani ljudi odavno ne veruju  Bibliji i biblijskim čudima, ne veruje ni sveštenicima i njihovim propovedima, a ni političarima i njihovim ideologijama. Vreme u kome živimo je vreme nauke. Ljudi danas veruju naučnicima, veruju u neumoljive naučne dokaze i u logičku snagu naučnih argumenata. Sa svoje strane naučnici, svesni svoje odgovornosti i značaja nauke za opsatanak i dalji razvoj civilizacije, danonoćno i predano istražuju. Sudeći po broju novih naučnih otkrića kojima nas naučnici zasipaju nije daleko dan kada ćemo o svemu znati sve.