Kada bi mene,  kojim slučajem,  zapalo da na televiziji uređujem kakav kviz,  poput milionera ili multimilionera, ne bi tu bilo mnogo oblasti. Ustvari bila bi samo jedna – književnost.  Voditelj pročita kakav stih ili pasus iz proznog dela, a takmičari neka odgovore kako se zove pesma, priča ili roman i ko je isti napisao. Ko pogodi, neka nosi milione. Ako bi, pak, režirao Velikog brata, Farmu, Dvor ili kakav drugi rijaliti-šou, ne bi tu bilo psovanja, pljuvanja, polivanja vodom, a ni muže krava, pa ni seksa, razgovaralo bi se samo o književnosti.  Pa, da probamo, onako kobojagi, eksperimenta radi:

Kad god se osvrnem unazad, vidim sve same revolucije, revoluciju  do revolucije. Doduše, tu i tamo, iz prikrajka, vreba me i pokoja kontrarevolucija.  Kao senke prate me kroz ceo život. Danju kao senke, a noću, kao noćne more. Da bih se tih senki i noćnih mora otarasio, odlučio sam da napravim popis svih revolucija u kojima nisam učestvovao.

Poštovani gospodine predsedniče Vlade,

nikom ja nisam ništa dužan, a pogotovo ne za nečiju dedovinu.  A, ako nisam dužan, složićete se, ne bih trebao ni da vraćam tuđe dugove.

Oprostite, g. Predsedniče, što  Vam to kažem ovako direktno, s neba pa u rebra, odmah na početku ovog mog obraćanja, koje ionako neće biti dugačko, ali verujem da će biti vrlo jasno.                                                                                                              

Vest, koju je prošlog leta  objavio Sandej tajms,  da će šef Kancelarije OUN za svemirske poslove (UNOOSA) astrofizičarka Mazlan Otman, pored ostalog,  biti zadužena i za koordinaciju odgovora Zemljana u prvom kontaktu sa vanzemlajcima, brzinom svetlosti obišla je našu planetu. Iako je ta vest  kasnije demantovana i iz sedišta OUN i od same g-đe Otman, koja je, doduše, izjavila da bi čast prvog kontakta pripala generalnom sekretaru OUN, a ne njoj, mnogi su ostali pri uverenju da se tu ipak nešto sprema.  Da treba biti spreman  po svim, pa i po kosmičkim pitanjima, te da nas ništa ne sme iznenaditi, znala je i jugoslovenska UDBA, pa je još 1949.g. formirala Odeljenje za kosmička pitanja.

Na brdovitom Balkanu prošlost nikako da prođe. Čim, iz haotične sadašnjosti, krenemo ka lepšoj budućnosti saplete nas prošlost. I tako generacijama. Naša prošlost ne sapliće samo nas, već i sve one  koji sa nama  imaju bilo kakavog posla - u politici, ekonomiji, sportu, pa i u umetnosti. Najsvežiji primer je  film  Untitled Love Story  Anđeline Džoli.

Četrdesetih godina prošlog veka idol mladih je bio Ivo Lola Ribar; pedesetih Bobek i Šekularac; šezdesetih Če Gevara, Đorđe Marijanović i «Bitlsi»; sedamdesetih Zdravko Čolić i «Bijelo dugme»; osamdesetih Lepa Brena, Car Lazar i vožd Karađorđe;  devedesetih Knele i Ceca. Ko su idoli mladima u Srbiji u prvoj deceniji 21. veka?

U poslednje vreme osvojio sam tolike nagrade i nadobijao se poklona da više ne znam šta ću ni kud ću s njima. Čini se da nema turističke agencije koja je u Beogradu  promovisala svoje nove destinacije na francuskoj, italijanskoj i drugim  rivijerama, srednjoevropskim gradovima, srpskim banjama i panonskim salašima, a da nije baš mene nagradila besplatnim putovanjem. O poklonima kao što su jastuci, ćebad, donji veš, magične krpe  i otrovi za bubašvabe, koje mnoge firme žele da mi uruče na promocijama i to uz besplatnu večeru u restoranima sa pet i više zvezdica, da i ne govorim. Čim zazvoni telefon u stanu, ja odmah znam da sam osvojio vrednu nagradu ili skupocen poklon. Možda mi nećete verovati, ali jednom su mi na poklon ponudili mrtvački sanduk i to sa kompletnom opremom za ukop.

Čitaoca nikada ne treba suočiti sa sopstvenom glupošću, razljućeno je govorio osnivač kompleksne psihologije i rodonačelnik kolektivnog nesvesnog,  Karl Jung  čitajući Džojsa. “Uliks”  je to, međutim, postigao, grmi dalje Karl Gustav. Da, osećao sam se glupo i ljutito. Knjiga uopšte nije htela da mi izađe u susret, ništa nije činilo ni najmanji pokušaj da se preporuči , a to prouzrokuje osećanje razdraženosti i niže vrednosti kod čitaoca.  Da, zaista, ima knjiga  koje kao da i nisu pisane za čitaoce, već za književne teoretičare i kritičare.* Ne znam da li je Jung  čitao  Muzilovog “Čoveka bez osobina”.  Ja jesam.  Bolje reći pokušao sam još 2006. g. kada je Muzilovo epohalno delo prevedeno na srpski jezik  … i još uvek pokušavam.

               Generacije rođene u Srbiji od početka tridesetih do kraja pedesetih godina XX veka su deca pobednika – Srbija je u II svetskom ratu, kao što znamo, bila na pobedničkoj strani.

               Krajem istog veka, sinovi pobednika postali su poraženi očevi. Srbija je, kao što smo videli, poražena u svim ratovima - kako u onima koje jeste vodila, tako i u onima u kojima nije učestvovala. I ne samo u ratovima - katastrofalne poraze doživeli smo u privrednoj, političkoj i gotovo svim bitnim sferama života.