"Iznenađeni smo izborom pisca koji je svojim javnim glasom potkopavao istorijsku istinu i ponudio javno suknjištvo počiniocima genocida, poput bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića", navela je u saopštenju predsednica PEN Amerike Dženifer Igan." Duboko žalimo zbog izbora Nobelove komisije za književnost".

Da je Peter Handke, kojim slučajem, dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. ili 1989. godine pre njegovog javnog angažmana i stavljanja na stranu Srba i Srbije, a protiv NATO bombardovanja SRJ, niko ne bi imao ništa protiv, usledile bi uobičajene čestitke i izjave divljenje za Handkeov književni opus.

A o književnosti ovde i jeste reč, a ne o politici. Zar ne?

Još uvek najmoćnija država sveta danas bira svog predsednika.  Reč je o državi koja je, po opštem mišljenju, paradigma uređenog  demokratskog društva. Građani USA opredeliće se između  Hilari Klinton i  Donalda Trampa. Istovremeno u Srbiji, impotentnoj državi sa tranzicionom demokratijom, izbor za predsednika je tek u povoju. I vladajuća i opozicione stranke, bar prema onome što možemo saznati iz medija,  muku muče oko potencijalnog kandidata. Vladajuća stranka, kako već duže vremena stvari stoje sa rejtinzima, imala bi sigurnog pobednika, ukoliko bi se njen prvi čovek kandidovao. Međutim, on je već na poziciji koja mu obezbeđuje daleko više vlasti na mestu na kome jeste, nego na funkciji predsednika...  a on, kao i svi profesionalni političari, voli vlast, ponajviše onu apsolutnu, nesputanu bilo kakvim ograničenjima ustava, zakona i na njima zasnovanih državnih institucija.

Blogeri ovdašnji, jedan mlađi i jedan nešto stariji postavili su svoje tekstove o kusima i repatima, šutima i rogatima, rogovima u džaku i uvredama na blogu, ali su obojica, iz  meni nerazumljivih razloga, svoje postove zatvorili za komentare.

Ako želite komentarisati možete ovde. 

Brend za šljivovicu su nam oteli Nemci i Česi,  kiseli kupus  Šveđani, ojkanje Hrvati, a za naš ajvar  trenutno se bore Makedonci i Bugari.  Znači, malo nam je toga vrednog, a specifično srpskog,  ostalo.  Kako nismo naročito radan, a ni organizovan narod,  teško  da možemo u dogledno vreme proizvesti bilo šta novo što bi svet prepoznao i vrednovao kao poseban srpski brend.  Na izvikanu i u pesmama opevanu  obdarenost i potentnost  srpskih muškaraca ne vredi  trošiti reči, dovoljno je o tome pitati Srpkinje ili pogledati statističke podatke o natalitetu u poslednjih par decenija. Treba li onda odustati od borbe za srpske brendove?  Nikako.  Tu  je još uvek naša vekovna tradicija -  neiscrpno vrelo mogućnosti za brendiranje. Zato, ne budimo spori i lenji i na vreme  zaštitimo naše najveće tradicionalne vrednosti, dok nam i njih neko ne preotme.

Knjige za leto moraju biti mekih korica, džepnog formata i kratke, ne više od 200 stranica, ali nikako isprazne. Preporučljivo je da se čitaju uz rashlađeno piće u lakoj odeći  ili bez nje na plaži, u parku ili na balkonu.  Za one koji ih nisu čitali, usudio bih se da predložim pet naslova.

 Hrvatskim nacionalistima su silom navukli novo i elegantno EU odelo, ali ispod njega su i dalje usrane gaće u bojama šahovnice.

Najskuplju srpsku reč definsao je pesnik Matija Bećković već u naslovu jednog svog predavanja održanog 1989. godine na Makvori univerzitetu u Sidneju, a u povodu proslave šestogodišnjice Kosovskog boja. Predavanje je imalo niz repriza u crkvenoškolskim opštinama u Melburnu, Džulongu, Kanberi, Adelaidu i Brizbanu. Iste godine, na istu temu i pod istim naslovom Bećković je, onako kako sam on to ume, govorio na vidovdanskim svečanostima u Dizeldorfu, Osnabriku, Parizu, Bermingamu i u mnogim mestima diljem Jugoslavije. Tekst tog svečarskog govora objavljen je u Književnim novinama,

Sa obnovom državnosti Srbija se, po prvi put u svojoj istoriji, susrela sa problemom ratnih zločina počinjenih u njeno ime tokom ratova devedesetih. Odnos državnih organa, političke, intelektualne i kulturne elite, a pogotovo šire javnosti, prema ratnim zločinima i njihovim počiocima je vrlo različit. Stavovi su neretko dijametralno suprotni - od negiranja i minimalizacije, preko glorifikacije počinilaca, pa do proglašavanja državne politike Srbije i Srba kao genocidnog naroda.

Kada je, onomad, u Srbiju došla demokratija često sam se pitao  zašto .profesori univerziteta, naučnici, lekari, inženjeri, advokati, pa čak i bogati biznismeni, napuštaju svoje pozicije na lestvici uglednih i dobro plaćenih profesija i hrle u politiku da bi postali političari? Da li su pogrešili u izboru svog životnog poziva, pa su u svojoj profesiji bili neuspešni - studenti ih nisu slušali, pacijenti im umirali, klijenti zaglavili doživotne, firme im otišle pod stečaj, a mostovi i zgrade koje su projektovali i gradili rušile se kao kule od karata?

Ako je odgovor potvrdan, dobronameran čovek se morao zapitati, kako li će neuspešni profesori, inženjeri, lekari i biznismeni uspešno voditi Srbiju? Neće li i Srbija pasti na ispitu, umreti tokom operacije ili otići pod stečaj? A ako je odgovor negativan i svi pobrojani jesu bili uspešni u svojim profesijama, sledilo je novo pitanje: Šta li je to tako lepo i slatko u  politici i koja je to magična sila koja ih privlači?

Godine su prolazile i dok je demokratija u Srbiji napredovala, a Srbija nazadovala, u redove srpske političke elite pristigle su nove snage. Oni su mladi, lepi i elegantni, puni su energije, zrače optimizmom, a čim progovore jasno se vidi da sve znaju, da za svaki problem imaju već gotovo rešenje. Odlučni su da sve menjaju i svoje  veliko znanje primene odmah i sad, a sve to, naravno, u interesu i za dobrobit Srbije i njenih građana.