Nema sumnje vođa Al Kaide Osama bin Laden je mrtav.  To je Amerikancima i svetu saopštio predsednik SAD Barak Husein Obama.

Godinama gledam kako se narod zlopati sa svojim političarima. Kako koju vlast izabere, ona mu okrene leđa i radi po svome, ne za narod već za sebe. Narod vidi zajebao se, izabere drugu vlast, misli ova će biti bolja. Kad ono Q. Nova vlast zauzme kabinete, fotelje, rezidencije, audije, stanove i čitav bogovetni mandat tera po svome. Isto kao prethodna.

Zbog takve vlasti kogod je mogao odcepio se od nas. Već sam skoro i zaboravio ko sve odcepio. Više se od nas odcepilo, nego što nas je ostalo. Čini mi se da je poslednje bilo Kosovo, ukoliko

 

NIije teško zaključiti da je relativizacija dobra i zla, kao dominantna filozofska misao od antike do Spinoze, sa izuzetkom Kanta, postepeno prerasla u prihvatanje zla kao kosmičke nužnosti i zamajca istorije, pa do otvorenog veličanja zla kod Ničea.... ako je filozofija bistro oko sveta i so ljudske misli, onda i sami vidite u kakvom svetu živimo.          

 

Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.

Zašto je zamenik federalnog tužioca angažovao dr Fostera istraživača iz Tehnološkog instituta Masačusets, najvećeg trusta mozgova tehničkih nauka u Americi, pa i svetu? Mogući doprinos psihijatara, psihologa, sociologa, pa i teologa u razrešavanju slučaja Vestroud je bilo realno očekivati. Učešće pukovnika vazduhoplovnih snaga, također, ima smisla. O psihološkom oružju mnogo se govori i piše, a verovatno je bilo razumno otkloniti i sumnje, ma koliko one bile efemerne, u uticaj atmosferskih anomalija, pa i letećih neindentifikovanih objekata, jer ipak je to slučaj nepoznat u pravnoj praksi SAD u kojoj svakojakih zločina nije nikad manjkalo.

 

 Bila je to situacija vrlo retka u policijskoj praksi: imali smo pred sobom žrtve, priznanja osumnjičenih, materijalne dokaze i netaknuta mesta zločina, ali motivi se nisu mogli čak ni naslutiti.

Odmah po povratku u Njujork poređao sam sve činjenicie koje sam znao o Fosteru. Nije ih bilo mnogo. Dr Harvi Foster, mladi i perspektivni naučnik, istraživač na Masačusets tehnološkom institutu, iznenada odlaže zajednički odmor sa svojom prelepom devojkom Rut Gerhart i prijateljima radi učešća u radu ekspertskog tima i odlazi u Vašington D.C. Sa Nilom Džonsonom, zamenikom federalnog tužioca, pukovnikom Kuperom, pilotom veteranom korejskog rata,  dr Dejvidom Rosom, psihijatrom i sudskim veštakom, dr Teodorom Litovicom, profesorom teologije i psihologije i Džejmsom Toflerom, šerifom okruga MekHenri, iz Vašingtona odlazi u psihijatrijsku bolnicu St.Paul, a zatim u Vestroud, okrug MekHenri, Severna Dakota. Vraća se u Boston daje otkaz u MIT-u i napušta svoj stan. Neutvrđeno vreme boravi u Beogradu, verovatno zbog istraživanja Tesline naučne zaostavštine, što se može posredno zaključiti iz razglednice upućene Rut. Fosterov nestanak 1963.godine zagonetan je samo za njegove studente, saradnike i prijatelje sa MIT-a i naravno za njegovu devojku Rut Gerhart. Međutim, pet godina kasnije za njim tragaju i agenti FBI. Šta se događalo sa Fosterom u tih pet godina, gde je bio, šta je radio i gde je sada, pitanja su na koje moram naći odgovore. Traganje za uzrocima misterioznog masakra u Vestroudu postepeno se pretvorilo u traganje za Fosterom. Boston, Vašington D.C, Sent Paul, Vestroud, ponovo Boston i Beograd jesu sigurne tačke na putanji kojom se kretala naučnička zvezda dr Harvija Fostera. Prema raspoloživim podacima do Fostera su vodila dva moguća puta. Prvi je vodio preko FBI, jer je očto da su tamo znali gde je Foster bio u periodu od 1963. do 1968.godine. Drugi put je bio pokojni Tesla i njegovo naučno nasleđe. Veća verovatnoća da ću nešto saznati o Fosteru je bio pokojni Tesla, nego vrlo živi FBI. Zato sam se opredelio da idem tim putem.     

   

 

         Stao sam ispred njihovih grobova i pokušao da zamislim tu fatalnu noć 22. juna 1963.godine. Ništa. Pokušao sam ponovo. Opet ništa. Moja imaginacija nije bila dovoljna. Ili sam ja loš pisac ili je ta misterija tolika da je neophodno imati maštu onog nenadmašnog, a ludog Edgara Alana Poa.

Veoma sam bio oprezan u zaključivanju o vrućoj temi "Tijaninog novca", koju je inicirala izvesana Sanja, novinarka "Kurira", kasnije u javnosti poznatija pod imenom "Sanja, draga",  kojim  ju je krstio daleko iskusniji i poznatiji kolega, također novinar, ali ne "Kurira", već  "BBC-a", Dušan Mašić. Pazio sam, također, da ne ostavim bilo kakav komentar na društvenim mrežama, koji bi mogao biti protumačen kao uvreda male i mile  pokojnice, njenih roditelja, koji su bez dileme u prevelikoj tuzi zbog nenadoknadivog gubitka, kao  i svih plemenitih ljudi koji su izdvojili novac  za novo i zdravo srce i budući život Tijane Ognjanović. Međutim...

Kada sam, svojevremeno, pisao tekst o neurozama sumornih nedelja. nisam mogao ni pretpostaviti da će doći vreme kada će  nam i svi ostali dani u sedmici biti prilično neurotični. Naravno, to nisu mogli znati ni čuveni psihijatar dr Lajoš Ferenci, a ni štovani slobodni umetnik Reže Šereš. A, evo, prokleti virus je učinio svoje. Radimo od kuće, radimo on line, ne izlazimo, ne družimo se... i što je najgore ne dodirujemo se, ne kontaktiramo... na distanci smo. Sećate li se, npr, kada ste poslednji put zagrlili one koje volite i koji su vam bliski - majku, oca, dedove, bake, braću, sestre, unuke, prijatelje, ljubavnice....? Čini se da umesto neuroze sumornih nedelja, gotovo čitavu prošlu godinu možemo govoriti o neurozi svih sedam dana u sedmici.

Davno napisan test o neurozama sumornih nedelja prenosim u celini, tek toliko da se podsetimo koliko je nekada život bio jednostavniji - ljudi su samo nedeljom bili pomalo neurotični.