Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889-tog, posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno javio velikom županu u Novi Sad. Kočijaš je umeo reći samo toliko da su svinje, u nekoliko bačkih sela, naglo počele da crkavaju i da se u Magistratu plaše da nije u pitanju svinjska kuga.

U povodu filmskog hita "OPENHAJMER", o događajima koji su prethodili projektu "Menhetn".

Moris, francuski glumac i šansonjer, upitan u poznim godinama kako se oseća,  odgovorio je: odlično… s obzirom na alternativu. Na isto pitanje, Orson, još poznatiji američki glumac i režiser, odgovorio je citirajući Ševaljea: odlično… s obzirom na alternativu.

Luis, Španac, veliki filmski stvaralac, također u poznim godinama, u uskom krugu, tokom večere na jednom od filmskih  festivala u Kanu ili Veneciji priča: nedavno, jednog jutra probudim se, i za razliku od prethodnih buđenja, osećam se opušteno, srećno… a ne vidim jasan razlog takvom  iznenadno lepom raspoloženju… onda malo razmislim I zaključim – to je zato što me žene više ne interesuju.

Kažu da se ovih dana na ulicama i trgovima Beograda ponovo piše istorija Srbije, kao onomad 27. marta 1941.g. ili 5. oktobra 2.000.g. Pa da vidimo da li je tako... samo toliko i ništa više.

Napustio je svoju porodicu, svoje čitaoce i ovaj svet veliki češki, francuski i evropski pisac. Iza njega su ostala  njegova dela koja će trajati.

Na ovom blogu pre 15 godina vodili smo raspravu o njemu i njegovom delu, a u povodu Izveštaja br. 624.

Post je bez mnogo reči, samo dva linka. Prvi je iz 2017, a drugi je današnji.

Link prvi.

Link drugi.

Umro je lako i brzo. Bol jeste bio opak i oštar, ali je kratko trajao, tri sekunde ili nešto manje, više svakako ne. On je bar umeo da proceni vreme. Stigao je da se uhvati za grudi, a zatim pao na pločnik. Da je razmišljao o umiranju, poželeo bi takvu smrt.

(Upozorenje: nastaviti čitanje samo ako imate dovoljno vremena, priča je duga.)

Leta gospodnjeg 1967. Vojna hunta u Grčkoj izdaje Dekret br. 13,  kojim se zabranjuje izvođenje i slušanje muzike Mikisa Teodorakisa. Njega, suprugu mu  i njihove dvoje dece  hapsi i zatvara u koncentracioni kamp Oropos. Zahvaljujući Dmitriju Šorstakoviču, Leonardu Bernštajnu, Arturu Mileru, Hariju Belafonte i drugim velikim umetnicima tog vremena organizovanim u Međunarodni pokret solidarnosti, vojna hunta mu zamenjuje kaznu zatonečinstva  u izgnanstvo iz Grčke.

                    Za  kreativnu blokadu čuo sam znatno pre nego što sam odlučio da postanem pisac. Znao sam da ta posebna vrsta bele kuge obično dolazi sa godinama. Pisac se vremenom zamori, iščile mu snaga i ideje, a ako nešto i objavi, zlurade mu kolege, po godinama mlađi pisci, sa zadovoljstvom konstatuju da je još jedan velikan pisane reči izlapeo. Bard se muči i pati, kune svoju sudbinu i, ako već nije do tada, oda se piću. Sedi po kafanama i u alkoholnoj izmaglici dosađuje gostima pričajući o svojim velikim nenapisanim književnim delima.

Moj prijatelj Majkl, rođen je i živi u SAD, predaje istoriju evropske književnosti na uglednom Univerzitetu Viskonsin. On nikad nije bio u Srbiji, otadžbini svojih predaka, ne govori srpski jezik, ali psuje isključivo na srpskom. Majkl srpske psovke, vešto i na pravom mestu, ubacuje u čist književni engleski, kojim se isključivo izražava čak i u svakodnevnoj konverzaciji. Njegovi prijatelji naučili su sve srpske psovke, čak i one koje nemaju svoj pandam u engleskom jeziku, kao naprimer: «Jebem ti oca kroz oca».