Počeću sramnom ispovešću: nikada u životu ništa nisam trenirala. Ni kondiciono, ni sporCki, ni borilački, ni školsko-timski. A sve sam htela. Šta je to u čoveku što mu neda da bude sportista?

Bilo je tu, naravno, i trenutaka strasti, koji su sramno kratko trajali. Tako mi se npr. u osnovnoj školi baš sviđalo da vidim devojke kako preko ramena nose velike sporCke torbe otežale od misteriozne sporCke opreme...patike i još nešto...Zato

Postoje trenuci kada su reči suvišne. Spremajući se jutros na posao, pronašla sam jednu svoju kompilaciju. Bez mnogo razmišljanja, odlučila sam da je podelim ovde sa vama, jer je ono što osećam - svaki put kada je slušam - divna, nesebična, topla, pomalo razarajuća ljubav. Možda one sve i nisu baš ljubavne, ali ih ja osećam tako. Nije mi cilj da preletite preko naslova ovih pesama. Nije mi cilj ni da vas ubedim da su baš ovo najlepše ljubavne pesme na svetu, jer one to verovatno jesu samo meni. Ali, želela bih da ih pažljivo poslušate. Sigurna sam da će mnogi uživati, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog činjenica da su zvanične «ljubavne» kompilacije oduvek bile gomila patetičnih balada, kao i da većinu ovih pesama možda dugo niste čuli, ili ih niste nikad čuli.

Valjda sam sve spakovala. Nemojte me mrzeti, ne idem na more... And we're rolling, rolling, rolling on the river. Listen to the story...

Muškarci sa sitnom đecom već otišli, a nas dve radile, pa im se pridružujemo ujutru. Plan je da se na plaži toliko raširimo da ne može niko drugi da pristane. Znam da zvučim kao kada neki rimski vojskovođa, pripremajući taktiku napada na Asterixovo selo kaže:"Plan je sledeći: ulazimo u selo, osvajamo ga, izlazimo iz sela", ali i moja veština ratovanja za sopstvenu plažu jednostavna je i efikasna.

O svemu treba razmišljati.

Sećam se kako je to nekada izgledalo. U novogodišnjoj noći okupe se porodica i prijatelji i, uz male iznimke, veče provedu uz rusku salatu, prasence i TV program. Nije bilo puno izbora, dva do tri televizijska kanala, na kojima se vrte zabavne emisije sa Draganom Nikolićem i Milenom Dravić, kombinacija šlagera i skečeva. Mama liže likerčić od jaja i zapinje jezikom, njena prijateljica, teta Irena,

Kada sam krajem prošle godine prvi put čula novi album Jello Biafre osetila sam nešto što nisam dugo. Kao kada sam kao klinka otkrivala novu muziku. To mi se danas, i pored mnogo više nove muzike, gotovo uopšte ne dešava. Kada sam pre neki dan pročitala da Jello svira sa svojim novim bendom Guantanamo School of Medicine 7. septembra u bivšem bioskopu City Academic

"Knock, knock, knocking on the heavens door", reče dobra duša i zaplaka se kada se vrata ni nakon druge strofe ne otvoriše. Sve što su je učili da treba i ne treba, sve je poštovala, sve je radila baš kako treba. Uvek je prvo išao temelj, zidovi, pa krov. Nije imala oči ponosite, jezik joj nije bio lažljiv, ruke nisu prolivale krv, osim kokošiju, srce joj nikada nije kovalo zle misli, noge nisu trčale na zlo, nikada nije svedočila lažno,

Testo noći spustilo se nad letnji grad. To je ono vreme kada svi osećaju da se nešto lepo mora dogoditi, jer je to pravo stečeno petkom. Čak i ako počne kiša, ona ostaje topla, narandžasta, letnja noć.

A letnji grad pun je letnjih ljudi. Ugrejani, oslobođeni slojeva odeće, svi kao pomalo raspušteni,

Malopre sam se čula sa Srđanom Mitrovićem, nismo uspeli da se vidimo u Novom Sadu jer sam ja otpadala na nekom salašu, ali smo se dogovorili da se vidimo na Exitu...

Exitu?

Tako je blizu? Hiiii...

Leptirići u stomaku ili, što bi neki rekli - u rektumu, počinju da rade. Znam da će mi se smejati hejtersko-intelektualna elita, ali sam, hvala bogu, pelcovana.

Ima ljudi kojima je EXIT

"I always like walking in the rain, so no one can see me crying."
- Charles Chaplin

A može i ovako:

"Do not be angry with the rain; it simply does not know how to fall upwards."
- Vladimir Nabokov

Meni pomaže kad pomislim na London, na hladnu kašiku u kafi koju lizneš pre nego što stočiš topli napitak i kreneš u mirisno jutro, kad pomislim koliko je zemlja voli, na šetnje po šumi koje nas uskoro čekaju, na singing in the rain, na to kako će šumski kolač nabujati kada kvasac prestane da pada.

Juče sam na pitanje kako se ono zove naša zemlja, ćerci, iz najmračnijeg dela svoje svesti, punoj zaboravljenih ravnopravnih građana i naroda, sa mitskim slobodama i pravima, odgovorila „Savezna Republika Jugoslavija". Brzo sam se ispravila, pljunula i pomerila sa mesta, a srećom, mislim da me nije ni čula.