Ovo je sa Facebook-a. Grupa. Ne tako mala.

MRZIM CIGANE
Basic Info
Type: Organisations - Political Organisation

Description: ONI SMRDE NISTA NE RADE KORISNO ONI SU ODVRATNI I TREBA IH UKLONI

U grupi ih je za sada 388.

Pošto su se već sami deklarisali i svoje fotografije i potpise stavili na ovu stranicu Facebook-a, smatrala sam da im ugled neće narušiti još jedno pojavljivanje na Internetu.

Nemojte dizati frku što ponavljam napisano, ni slučajno! Ako samo napišem da ima govora mržnje, verujte, mala je šansa

Sak ću vam ja ispričati jednu novogodišnju priču. Sve se desilo 31. decembra početkom sedamdesetih, u Jugoslaviji.
Milčika je bila lepa i fino vaspitana devojka. Javljala se komšijama, pomagala starijima i ustajala u autobusu bakama koje ujutro rano idu na pijac, košulja joj je bila uredno zakopčana i, za razliku od većine vršnjakinja u gimnaziji, uvek je nosila prsluče. Imala ja planove da završi medecinu i da postane

Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A

Počeću sramnom ispovešću: nikada u životu ništa nisam trenirala. Ni kondiciono, ni sporCki, ni borilački, ni školsko-timski. A sve sam htela. Šta je to u čoveku što mu neda da bude sportista?

Bilo je tu, naravno, i trenutaka strasti, koji su sramno kratko trajali. Tako mi se npr. u osnovnoj školi baš sviđalo da vidim devojke kako preko ramena nose velike sporCke torbe otežale od misteriozne sporCke opreme...patike i još nešto...Zato

Bila sam na Sajmu knjiga, i srećom, ovo nisam videla. Kupila Barnsa, Jaloma, Peljevina, Selina, Karvera. Došle nas četiri iz Novog Sada sa pijac torbama, sendvičima, navarene, onako, pozitivno, kao dete kad ide u luna park, uši roza od adrenalina.

Bilo je stvari zbog kojih sam htela da pognem glavu i prodjem vadeći se na teške kese, ali ovo sam, srećom, izbegla. Ipak, drago mi je što je Marčelo snimio i šerovao i nadam se da će mu se sa svakim klikom smanjiti količina želudačne kiseline.

I vi šerujte, učite, zgadite se, popite ranisan ili pivo, pljucnite po monitoru slobodno, monitor ćemo oprati, duše ne znam kako ćemo.

Aktivisti "Cultural Exchange", koji stoje iza projekta "Bike Kitchen" u NS bili su prvo predmet napada pojedinih "novinara" koji su ih opljuvali i lažno optuživali, potom vandala koji su im razbili izlog, a na kraju i naše policije. Novosadski Radio 021 preneo je saopštenje „Cultural Exchange" u celosti:  

Oni su najveća pretnja u Novom Sadu?

Nije me dugo bilo, imala sam težak period, desilo mi se nešto za šta sam mlada. Napuniću 48 u novembru, i mlada sam da izgubim muža. I niko nije dovoljno mlad i dovoljno išta da gleda nekog svog kako ga razara bolest. To je jedan ponor u koji upadaš, a svi znamo koliko dubok i mračan on ume da bude. Ali, ne želim o ponoru da pričam. Mislim da je ono što nas najviše karakteriše kao osobe, naša sposobnost da iz takvih ponora isplivamo.

Poslednji radni dan. Šetam po kancelarijama usporena, sumanuta, uzdišem, nije mi nešto dobro, i stalno gledam na sat: 9:43...9:49.....10:07.....10:23..... A vreme teško, širi se kao Svemir, beskonačno, i oteže, što bi moj pokojni ćale rekao „ko gladan srati". Do kraja dana na ovoj stolici ispred računara curim iz sebe kao Dalijev sat i jedino što me natera da ucurim u sandale i iscurim iz kancelarije je pomisao da za dva dana idemo na more.

Na središnjoj strani jučerašnjeg izdanja «Kurir», objavljen je tekst pod naslovom «Grudi uvis!». Šta mislite da se krije iza naslova?

Moja generacija prolazi krizu. Žene te imaju te nemaju, stalno im nešto vrućina, lade se, grudnjaci sve tvrđi, dekoltei sve veći, a muškarci kupuju motore i gitare. Cvrče žice i pojačala pod neukim prstićima, a posle „probe" sednu na motore i pravac bulevar, da ih svi vide. 

Neki se odvaže da idu i dalje, autoputem do Beograda ili vikendice na Fruškoj Gori, a neki bogami i tripuju Route 66 i Jennu Jameson koja čvrsto stiska butine da ne padne u onu prašinu ili kaktus, mada bi joj neki kaktoid iz Arizone verovatno priuštio izliv endorfina na mozak u odnosu na ono što mogu da joj pruže ovi prekaljeni motoraši. A tek je 30 godina prošlo od srednje škole.