B92 Blog

Ne govorim o pravu na samoopredeljenje, ne govorim o državama, ne pričam ko je u pravu i kako bi trebalo da se oseća…Govorim o dve reprezentacije, o prijateljstvima i odrastanju, o tome ko se ponaša proračunato a ko servilno. Govorim o pameti, o tome koje od “dva oka u glavi” žmuri. I malo o finalu…

Velike grupe turista, redovi ispred muzeja, fotografisanje pored statue Davida, miris pice u rane noćne sate, Afrikanci koji prodaju lažne Rej Ban i Prada naočare...i fudbal. Strast za fudbalom. To je Firenca. Jedan od najlepših gradova na svetu. Koliko god su posetioci zaslepljeni Pontevekiom, galerijom Ufici, Palacio Pitijem ili Neptunovom Fontanom isto toliko su stanovnici Toskane zaslepljeni fudbalom i fudbalskim herojima. Kada je 1990. Fiorentina za tada rekordnu sumu u istoriji fudbala (15mil evra) prodala Roberta Bađa Juventusu, čije ime ne smete glasno da izgovorite u Firenci, grad je eksplodirao. Praznina u srcima navijača Viole ispunjena je tek kada je godinu dana kasnije stigao čudesni golgeter iz Argentine. 

Osmehnuo se…zapravo sve vreme je imao osmeh na licu ali sada je on bio nekako uverljiviji. Jači. Bio je u savršenom skladu sa onim što je govorio : « Na plakatu za ROKI VI piše – Nije gotovo dok se ne završi. To mi se mnogo dopalo. Borimo se. Idemo dalje. Nema predavanja. »  

Svaka reč i pokret su ubedljivi i istiniti. I jasno je da će biti onako kako on kaže.  Pripada onim ljudima kojima verujete jer znate da govori istinu. Ako negde postoji granica, on će je pomeriti. On će je preći.

 

Ćao kume!! Gde si?!Nadam se da je sve u redu tamo.

Ovde ništa specijalno.. puno snega, za sada jos malo posla a .. lepa iznenadjenje!

Znaš ko mi je došao u "mom" hotel??Budeće broj 1 na svetu! :-) NOLE DJOKOVIĆ!!

A sledeći subota Sale Djordjević.. na kraj nije bilo tolika tragedija da nisam otišao odavde?! ;-) 

Ti kako si? Kuda će da putuje uskoro?!Ili si samo spreman za odmor?! Nadam se da se vidimo opet uskoro! 

Ćao,Gavrilo

Ovo je pismo koje sam dobio od Gabrielea (kršteno Gavrilo, kako i sam sebe ponekad zove) pre nekoliko sedmica.  

 

Kada počnete da prebirate po utiscima iz prethodne godine pomislite da ne postoji mogućnost da nabrojite stotinu. Međutim, kako se bližite zadatoj brojci oni se gomilaju i ima ih više nego što ste mislili. Na žalost ili na sreću... 

Odkako se saznalo da će se 7-og decembra održati teniski i humanitarni spektakl četvoro najboljih srpskih tenisera jedno pitanje je nekako nadjačavalo ostala. Hoće li doći De Niro i Šarapova? Pominjao se i Sampras. To je trebalo da bude mera kvaliteta čitavog događaja. A to sa kim se druže u inostranstvu i ko im od stranaca udeli kompliment je pravi tester njihovog uspeha, lepote, ljudskosti.... Tako je bilo ove godine i na oproštaju Siniše Mihajlovića, i na koncertu koji je organizovao Vlade Divac. Kada su videli ko je sve došao da ih pozdravi, ljudi su počeli da shvataju njihovu vrednost. Izgleda da sami  ne možemo da je procenimo.  

  

Jugoslava sam upoznao pre više od deset godina. Sve što sam o njemu tada znao bilo je iz priče, novina, ponešto sa TV-a... Znao sam da ima „grom" u desnoj ruci, da igra vaterpolo čitav život bez jednog bubrega i da nije jednostavna osoba. Te 1997. igrao je u Bečeju a ja sam prvi put u životu išao na „poslovno" putovanje. Bilo je zadovoljstvo provoditi vreme sa vaterpolistima tada najjače ekipe na svetu. Sa Jugom je priča počela spontano tokom boravka u jednom od gradskih kafića.

Bilo nas je mnogo. Igrača iz nekoliko inostranih timova, lokalnih momaka i devojaka. Jugoslav je platio račun a Slovenci su se hvatali za glavu. Jedna od devojaka je rekla da se ne seća da je njoj i njenim drugaricama neko platio pić