Da li da se oprostim od Vas u ovoj godini uz prethodni blog u kom su zene bezosecajne kucke ili novi, u kom su racundzije? Ako ih objavim rafalno, osiguracu da I u buduce svako onaj ko mi se na blogu suprotstavi po bilo kom pitanju profitira u vidu preporuke komentara. Kakao tome da odlim? Ne mogu…

Vec sam ranije pisala o lepotama “besplatnog” zdravstva u UK zvanog NHS, zahvaljujuci kome svi stanovnici ove zemlje ipak dobijaju sasvim pristojnu medicinsku uslugu (Dr Wu excluded). Ideja NHSa, podseticu vas pre nego sto krenete da dovodite u pitanje prethodnu recenicu, je

Bilo bi mnogo prikladnije da imam tonski zapis njenih prica. To sam oduvek zelela, ali, dok sam se tehnicki organizovala, vec je bilo kasno.

Mnogo sam volela moju Baba Miru. Ne zbog toga sto me je cuvala, kako je kuvala ili sto se zrtvovala za svoju decu i unuke (to je radila ona druga -  Baba Krunija). Mira je bila vecita devojcica od 15 godina. Neiskvarena, radoznala, iskrena i puna ljubavi prema zivotu (koji je, istina, nije mnogo mazio).

Bila je iz Cacka, iz gradjanske porodice. Starija sestra Zivana joj je bila u partiji jos pre rata i tako nekako, kad su dosli partizani,

Ernest Hemingway je jednom izjavio da je njegovo najbolje delo prica koju je napisao u 6 reci:

For sale: baby shoes, never worn. 

Ima i ona od Blake Morrisona:

Womb. Bloom. Groom. Gloom. Rheum. Tomb.

Vremena je premalo, a zivota previse.

Treba biti ekonomican. Skratite, aman, ljudi!

Evo jos jedne politicki nevazne teme (mada je kao I svaka podlozna zlouptrebi od stane iste). SMRT. Iako su cak I oni filozofiji neskloni proucavali u nekom trenutku, sto teorijski, a sto prakticno, blisko povezanu pojavu EROS, TANATOS ostaje nedokuciva misterija. Mozda zato sto podrazumeva prestanak zivota koji uzivamo? Smrt je deo moje svakodnevice. Bez pretenzija da pokrenem filozofsku diskusiju na zadatu temu, htela bih da o njoj razmisljamo sa stanovista ljudskog prava.

O nastanku zivota ne odlucuje onaj koji se radja. Za njega tu odluku donesu roditelji, ili, ako ovi zive u blazenom

Goodnight Nanny-Cam

In the great green-certified room
There was a smartphone 
And a silver spoon 
And a picture of—

A high-contrast, brain-stimulating black-and-white moon

And there was a musical concert by Baby Mozart

And high window guards 
And French flash cards

Volim da saram.

Mislim: red medicine, red slike, red muzike, red reci...

Citam Budimca i njegov dozivljaj dolaska/odlaska "kuci". Posto se i sama spremam na slicnu akciju koja me uvek uzdrma i stalno vezbam da je sto bolje savladam, primenjujem racionalizaciju. Racionalizacija je najjace oruzje u borbi protiv duhova. Secam se jedne ozbiljne pesmice iz kasne adolescencije:

Igram se.

Igra se zove definisanje.

Dajuci ime

oduzimam moc.

Tacka. 

Posveceno

Cesto ovde diskutujemo o  tome. Evo jednog putovanja kroz medicinsku etiku od 60tih do danas iz pera Stephena Shaleta.

The ‘black spot' is a fictional literary device invented by Robert Louis Stevenson for his novel Treasure Island. In the book, a pirate is presented with a ‘black spot' to officially pronounce judgment - a verdict of guilty. It was a source of much fear because it meant that the pirate would die imminently. In Treasure Island, Billy Bones is so frightened

Dodjem pre neki dan kuci i zateknem svog 39ogodisnjeg muza kako se igra sa helikopterom na daljinsko upravljanje. (Nekoliko puta ranije sam ga zatekla u Selfridges-u kako ceznjivo gleda police sa play station konzolama, ali se nikad nije prepustio impulsu i pazario nesto.) Kaze: “Kupio mi Richard.” “Ali zasto?!”, pitam ja. On seretski odgovara: “Pa, kad sam ja na primer u dnevnoj sobi, a ti u kuhinji, ja mogu da ti posaljem poruku helikopterom da mi doneses pivo. Naravno,

Evo jednog lepog teksta. Razmisljam kako bi to bilo da ga prenela Politika... :P